Đavo i blogerka

Đavo i blogerka

Sedela sam u fotelji i razmišljala o novoj temi za blog. Nadahnuća nisam imala nimalo.

Ustala sam, uzela šolju čaja od kamilice, sela za računar i gledala u monitor. Napisala bih dve-tri rečenice, pa ih nezadovoljno obrisala. Ni đavo mi sada ne bi pomogao.

Odlučila sam da dam sebi oduška i odem na Facebook.

Oh, zahtev za prijateljstvo. Fotografija na profilu bila je i više nego dobra. Visok mladić, veoma lepih crta lica, tamne kose i širokog osmeha. Imao je elegantan crni kaput, Armani, rekla bih. O, pa danas je moj srećan dan, pomislila sam. Tada mi je stigla poruka.

“Dobro veče.”

Nasmejala sam se. Podsetio me je na Milku Canić.

“Znamo li se?”, upitala sam ga.
“Šta, sad se kao ne poznajemo, gospođice?”

Otišla sam mu na profil, pogledala nekoliko slika. Bio je zaista prelep, imao je mnogo prijatelja, ali nisam ga se sećala, mada bih volela da jesam.

“Možeš li da me podsetiš gde smo se upoznali?”
“Haha, vi ste stvarno neozbiljni i tvrdoglavi.”
“Koji mi?”
“Blogeri. Prvo tražite đavola, a onda se pravite da ne znate ko je.”
“Ne znam o čemu pričaš.”
“Marina, da li si ti pre nekoliko minuta izjavila da ti ni đavo ne bi pomogao?!”

Gladala sam u monitor u neverici. Okrenula sam se, pogledala oko sebe, i da je neko mogao da me vidi, sigurno nije mogao da mi čuje misli.

“Da, i šta sa tim?”
“Pomislio bih da bar ti, kao pisac, maštom možeš da zaključiš ko sam.”
“Sad ja treba da poverujem da se na Facebooku dopisujem sa đavolom? Koji nosi kaput Armani? Kako da ne.”
“Da, da. Svima treba dokaz. I ja gluposti pričam, ti da imaš maštu, napisala bi taj blog.”
“E, da ti kažem, ta opaska već liči na đavola.”
“Duhovito, vrlo. Sada bih te zamolio da otvoriš radni folder i pročitaš naslove.”

Bilo je nezamislivo da đavo uopšte postoji, a ne da se dopisujem s njim. Ipak sam želela da proverim da se ništa nije promenilo.
Na moje zaprepašćenje, našla sam folder pod nazivom Đavo i blogerka. Otvorila sam ga, pročitala nekoliko tekstova i slika. Svi novinari bi verovatno učinili sve moguće i nemoguće da dođu do ovakvih tekstova i slika. Nova Armanijeva kolekcija koja treba da izađe sledeće nedelje, tekst o najnovijim događajima za koje niko nije znao, priča istog naziva kao i folder, “Đavo i blogerka”, u kojoj se detaljno opisuje prethodni razgovor, kao i – gle, gle – ljubavna priča između đavola i blogerke.

Đavolski je dobra, ali nije imala kraj. Znala sam da bi čitanost prevazišla sve granice kada bih objavila ove tekstove i slike, ali pitala sam se: koja je cena? Verovatno želi moju dušu, šta bi drugo đavo hteo? Vratila sam se na Facebook, ali on više nije bio tu. Tada mi je zazvonio telefon.

“Gospođice, nadam se da su ti se dopali tekstovi. Jednom mesečno stizaće ti vesti koje niko drugi nema i priča kojom ćeš sve da oboriš s nogu.”
“Odakle ti moj broj? I ja pitam svašta, zaboravi. Gde treba da potpišem?”
“Da potpišeš šta?”
“Pa ugovor, u kome ćeš verovatno da mi uzmeš dušu ili tako nešto.”
“Haha, draga, nismo u srednjem veku. Ne treba mi tvoja duša. Trebaš mi ti.”
“Molim?”

Kako to misli, trebam mu ja?

“Pa, da li si pročitala priču? To smo mi, ti i ja. Nisam smrtnik, istina, ali mogu da se zaljubim. Dugo čitam tvoje priče, lepa si, pametna, nemaš dečka, pa sam rešio da nam učinim uslugu.”
“Zašto misliš da bih ja to učinila? Da se prodam radi nekoliko priča i uspeha?”
“Mogli bismo da se nađemo na kafi, pa da popričamo o tome. Nije sve crno i belo. Siguran sam da bih ti se svideo. Slični smo.”
“Morala bih da razmislim.”
“Nemoj dugo.”

Nisam mogla da verujem. Imam priče koje mogu da mi pokrenu karijeru, prelepog dečka sa izuzetnim modnim ukusom, i ja kažem da ću da razmislim. Dobro, on jeste đavo, ali imala sam posla i sa gorima. Ma nek’ ide život.

“Hej, jesi li i dalje tu?”
“Jesam. Znao sam da ćeš izabrati najbolje. Čekam te na trgu u pet sati.”
“Važi, vidimo se.”

Posle večeri ludog provoda, smeha do suza i poljubaca od kojih mi je zastao dah, shvatila sam da sam zaljubljena. Da, u đavola. Naravno, to samo meni može da se dogodi.

Pričali smo o knjigama, muzici, pričama, piscima, svakodnevnim dešavanjima. Objasnio mi je koliko je teško biti đavo, koliko ih ima, šta rade. Bio je zadužen za pisce, tako me je i primetio. Rekao je da, kada dođem kući, pročitam ponovo priču “Đavo i blogerka”, što sam i učinila.

Razlika je bila primetna, priča je imala kraj: živeli su srećno, đavolski bogato i zadovoljno do kraja života.
Prizivanje ovog đavola najbolje je što mi se dogodilo. Ikada. Pažljivo razmislite, ipak, kada ga sledeći put spomenete, nisu svi vragolani baš tako fini. Ali o tome drugom prilikom…


Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vladu Georgijeva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste. “Don’t get confused between my personality & my attitude. My personality is who I am, my attitude depends on who you are.”