Deca i filozofija: Gde greše roditelji

Deca i filozofija: Gde greše roditelji

Dečija pitanja nikako ne ostaju nezapažena. Dečiju maštu zovemo bujnom, a u nekim pesmicama smatramo da ona može svašta.

Zapravo, brojnim pitanjima uvek nas nasmeju i zagolicaju nešto što je u nama već odavno zaspalo: moć zapitkivanja.

U suštini, odrasli važe u očima dece za one koji znaju mnogo više. Ja vas danas pitam da li je zaista tako. Zapravo, u određenim godinama često prestajemo da stavljamo na proveru ono što smo naučili.

Dečija pitanja ne treba izbegavati, jer nam baš ta dečija želja za znanjem može pomoći da razmislimo duboko.

Ne zanemarite to da su čak i ona pitanja, koja nam se čine beznačajna, vrlo interesantna. Stoga imamo zadatak da pružamo odgovore, a ne da ih vešto izbegavamo, misleći da to što ćemo da kažemo deca neće moći da shvate.

Poenta je u tome da dečije pitalice dovode do neke vrste obostranog ispunjenja. Pitajući nas, pružaju nam priliku da još jednom razmislimo o životnim vrednostima i podsetimo se na fizičke i matematičke zakone, dok pruženim odgovorima mi obogaćujemo ta mala bića nalik Malom Princu.

“Ja sam neznalica, tragam za znanjem” – zapravo je rečenica iz gore pomenutog romana i koja, složićemo se, opisuje dečiji stav i položaj u masi odraslih ljudi. Zapravo se najpre odnosi na decu, ali se varamo ako se i mi sami ne pronađemo u njoj.

Kratkim i nezadovoljavajućim odgovorima potcenjujemo dečije sposobnosti. Neka nam je na umu da opširnim objašnjenjima na njihova pitanja dolazi do ulivanja znanja i razvoja njihovog intelekta.

Potreban je samo adekvatan izbor reči. Sve komplikovane pojmove možete da uprostite kako bi bili pristupačniji deci.

Odgovori tipa: “Ne znam”, “Ne dosađuj”, “Jer je to tako”, “Kada porasteš kazaće ti se samo”, itd. treba da isključimo.

Slika122 Deca i filozofija: Gde greše roditelji

Pitam se i otkrivam

Deca postavljaju zanimljiva pitanja u nesvesnoj želji da upoznaju svet koji ih okružuje. Ne dozvolimo da dođe do ograničenja. Prenesimo na njih svet onakav kakav zapravo i jeste. Deca i te kako shvataju. Zbog naše suprotne uverenosti uskraćujemo ih za znanje. Ako su sposobna da postave iznenađujuće pitanje, onda su još više sposobna da odgovore na ta ista pitanja i shvate. Pomenuli smo maločas da svaki odgovor ipak treba da svedemo na njihov domet razumevanja, koji će i te kako da postaje opširniji vremenom. Sve to zahteva malo “muke” jer ipak treba da biramo reči i način. Neka nas ta mala prepreka ne zaustavi u odgovaranju, jer koliko pružamo, istom merom i dobijamo.

Deci kojoj je svet predstavljen bukvalno ili pogrešno, držaće se čitavog života pogrešnih uverenja i neće tek tako lako umeti da dovedu u pitanje ono što misle da znaju u nekim kasnijim godinama. A to njihovo (ne)znanje širiće budućoj deci.

Svako zašto ima svoje zato. Razmišljajmo zajedno o životu. Neka nas godine sagovornika ne spreče u razmeni.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i, kune se, da je Niče živ sigurno bi ga smotala.