Imali smo tu sreću da dok smo rasli do stola, stolice, do kašike, do police, kako je to Ljubivoje Ršumović opevao u pesmi “Rastimo”, da pored crtanih filmova pratimo još neke omiljene televizijske emisije. To je neminovno bio dečiji muzički program. Gledajući serijale bez propuštanja i jedne epizode naučili smo da brojimo, čitamo, razlikujemo boje, poštujemo bonton…

“Kocka, kocka, kockica”

“Kocka do kocke kockica, kroz prozor i kroz vreme. I uvek nova pitanja i uvek nove teme. I tako dan za danom pred kockastim ekranom. Tatatatira tatatatira!”

Ovom pesmicom smo počinjali druženje sa Brankom Milićevićem svake subote, odmah posle doručka u 10 sati na Radio-Televiziji Beograd. Ali ne oduvek. Na početku prikazivanja 1974. godine i najavna i odjavna špica bila je pesma “Obla Di Obla Da” grupe The Beatles.

Zašto su baš kockice bile ključne u ovoj emisiji? Svaka ta mala kocka predstavljala je delić našeg učenja. I tako smo iz emisije u emisiju nadograđivali naš mozaik znanja. Tako je praktično nastala prava dečija dokumentarna emisija na čelu sa Brankom Kockicom koji je uvek znao da odgovori na sva ona radoznala pitanja mališana.

Slika 12 Dečija nostalgija: Emisije uz koje smo odrasli

Kockica kroz prozor i kroz vreme

Svaka epizoda imala je određenu temu, i što je najvažnije, teme su bile pretežno usmerene ka zdravstvenom vaspitanju dece. Branko Kockica je prerušavajući se u doktora uz pesmice, slike i figure drugarima u vrtiću objašnjavao kako se pravilno peru zubi, koliko je pušenje štetno za organizam i koliko je važno jesti spanać iako ga ne volimo. Dok smo mi sa druge strane neumorno skakutali ispred ekrana i pevušili “Let, let, bubamaro”, “Na vrh brda vrba mrda”…

I tako smo sve do 1993. godine gledali kako drugari idu na njivu da seju grašak, kako lako da podignu težak kamen pomoću poluge, zašto nam je vazduh toliko važan…

“Muzički tobogan”

“Muzika je put do sreće, polje, šuma, reka, lug… Tobogan je vaš!”

Najveća gledanost i popularnost, osamnaest godina kontinuiranog emitovanja, primer kvalitetnog muzičkog programa u udžbenicima muzike… To su najbolji pokazatelji značaja “Tobogana” i Minje Subote. Ipak se “kruna značaja” dodeljuje muzičkom obrazovanju koje je tada omladina sticala.

Slika 21 Dečija nostalgija: Emisije uz koje smo odrasli

Tobogan je vaš!

Tu smo razvili osećaj za takmičenje gledajući učenike iz tri osnovne škole kako se kroz 11 igara bore za što više bambija. Dok pokazuju muzičke sposobnosti i znanje kao “Mali kompozitori”, trčeći “Muzički kros”, rešavajući “Muzičke zagonetke”, pa čak i imitirajući pevače… Najbolji su pobeđivali zahvaljujući drugarima iz klupa koji su ih bodrili sa studijskih montažnih tribina i žiriju koji je velikodušno delio bambije.

Kako bi ocene bile što objektivnije, članovi žirija nisu bili samo iz jedne branše. Po jedan vokalni solista, pesnik i predstavnik sponzora, a urednik emisije je bio tu da budno motri na njih. I tako se svaki drugi dan od 30. marta 1980. godine snimala po jedna emisija jednočasovnog “Tobogana” koji je slatki “Bambi” iz Požarevca reklamirao.

“Na slovo, na slovo”

Na početku – “Š, š, š! Kao šaka, kao štuka, kao šešir, kao ševa, kao štrudla, kao šest.”

Za kraj – “Spavaj, Aćime, lepo sanjaj, nek’ lopta spava, i Ostojina glava, nek’ utrnu sveće, nek’ spava cveće, i ptice, i sijalice…”

Imali smo tu sreću da su se epizode “Na slovo, na slovo” reprizirale tokom našeg detinjstva. Dobili smo tu priliku da vidimo kako su se deca zabavljala uz glavne junake Miću i Aćima, počevši od 1963. godine, pa na ovamo.

Iz naslova emisije i čitanja imena glavnih likova i sleva i zdesna, već vidimo da je glavni zadatak emisije igra rečima i širenje vokabulara. Omiljeni Duško Radović je kao scenarista bio glavni “krivac” za stvaranje ovog “visokobudžetnog obrazovnog zabavno-muzičkog programa”. Lutak Aćim i Mića Tatić bili su mu glavni pomagači. U pomoć su priskakali i Vlastimir Đuza Stojiljković, klovn Ostoja, Paja, Vlaja Aždaja, a i životinje su bile dragi gosti.

Slika 3 Dečija nostalgija: Emisije uz koje smo odrasli

Obrni-okreni ime

Od ove družine mogli smo da naučimo uz pesmu kako odrasli jedu na 12 načina bombone, a deca moraju da ispoštuju četiri pravila konzumacije i kako noć kad ogladni najede se belog dana. Sve to u studiju ispunjenom džinovskim kockama koje umesto tačkica koje označavaju brojeve imaju sva slova azbuke.

“Laku noć, deco”

Vuk ti reče: “Dobro veče”

Bez plišanog mece, šolje toplog kakaoa, maminog poljupca i “Laku noć, deco”, nijednom detetu nije bilo spavanja. Tih pet minuta u društvu lutkarske šumske družine bio je mali raj za dečiji svet.

Liju je tumačila Danica Maksimović, Zeku, Gavrana i Mačka Vlastimir Đuza Stojiljković, Branimir Brstina je bio Vuk, a braća blizanci Dragan i Predrag Laković pozajmljivali glasove su Lavu i Medi.

Slika 4 Dečija nostalgija: Emisije uz koje smo odrasli

Šumska družina bez šume

Interesantna je priča kako je Zec postao zec. Pio je crnu kafu i rep mu je porastao. Ostali su mu samo crni brkovi i to do prvog umivanja. Probao je šešire, beretke i šajkače, ali mu najlepše stoje uši. Probao je i plivanje i stoni tenis i karate, ali najbolji je u trčanju i skakutanju. Probao je i baklave, torte, čak i šampite, ali mu najviše prija šargarepa, a posebno kupus. Onda je upitao: “Ko sam ja?”. Magarac je pomislio da je on ušati, skakutavo-trčkaravi šampitomrzac. Isuviše je to bilo dugačko za njega, pa je on tako išao, išao, išao i naleteo na jedno kratko ime koje nikome nije trebalo – Zec.

Slika 5 Dečija nostalgija: Emisije uz koje smo odrasli

Ušati, skakutavo-trčkaravi šampitomrzac

Izvori fotografija: vreme.com, index.hr, mondo.rs, fastserbia.com, sr.wikipedia.org, wn.com


ApoMaja – Piši kao što osećaš, govori kako misliš i ureži osmeh u svoj duh.

 

Editors choice