“Zamisli šta mi je kreten uradio? Ma kretenčina! On će mene da ispaljuje, zbog navodnih drugova. Kao otišao je kod Boleta da igra soni, pa je isključio telefon, da frajera niko ne uznemirava dok se opušta sa prijateljima. Kao prvo ja nisam niko, a kao drugo da li on misli da sam sisala vesla umesto sise?! Uostalom ovo mu nije prvi put da me ignoriše tako grubo i da izmišlja kojekakve sonije i momačke večeri. Da imam 12 godina možda bih mu i poverovala. Sigurno je bio sa onom, onom profuknjačom. On misli da ja ne znam. Čitala sam mu poruke pre neki dan. Nije da mu preturam po telefonu, mene to apsolutno ne zanima, ne bih mu ni tad preturala da mi ga nije ostavio na izvol’te i otišao da se tušira.

Ja slučajno uđem u poruke i imam šta i da vidim. Ona mu kao šalje neke poljupce, neka srculenca i namige, predlaže mu da idu na piće. Naravno kad sam to spomenula on se naljutio što nemam poverenja u njega i što mu kopam po ličnim stvarima, napravio od mene opsesivno-kompulsivnu psihopatu. Iskuliram ja to, ali crv mi radi. I sad on navodno ide kod Boleta. Piju pivo i gemblaju fudbal…”

Ovako moja drugarica započinje naš razgovor o svom dečku. Histerično vergla i vergla i vergla. Ne mogu pola sata da se uključim u razgovor. Pustim je da se isprazni. Tešim je, fazon nije on takav, znaš da muškarci obožavaju fudbal i soni. I moj brat stalno igra igrice sa svojim drugarima. Deru se k’o manijaci po celu noć i veruj mi da nikada nijedno žensko nije bilo sa njima u tim trenucima.

A u sebi se mislim kako bih mu rado iščupala prste da ne može više nikada da uzme džojstik u ruke. Nije da lažem svoju drugaricu, ali naslušala sam se kojekakvih priča i pričica, tako da znam više stvari o njemu nego on sam. Ona uvek dođe sa novim problemom u njihovoj vezi, ispljuje ga, ocrni ga… Ja tu i tamo pokušavam da razumem obe strane, ali ona mi je naravno uvek draža i uvek stajem na njenu, ali se trudim da joj objasnim da dečko možda i nije tako mislio. Kao neko ko posmatra stvari sa strane, racionalnije sagledavam situaciju od nje.

Ali, sa svakom novom pričom u meni sve više raste bes prema toj osobi i u jednom momentu dolazim do tačke ključanja. Obrušila bih se na njega kao vulkanska lava, da ga prekrijem i spržim, da od njega ne ostane čak ni trag.

Međutim kraj ove drame je uvek isti. Ona i on se vide, izglade svoje nesporazume, ona uvek nekako shvati da on i nije tolika svinja, da je sve pogrešno shvatila. Sutradan dolazi nasmejana, sa blaženom facom zadovoljne i zadovoljene devojke. A kada dođe dan posle sutra, vraća svoju facu tužne sove, koja se u toku razgovora pretvara u furiju i obavezno izgovori rečenicu: “Ovoga puta mu neću oprostiti!”

Ja se mislim: “Da, da i onda je mrmot zavio čokoladu u foliju”. Kažem joj to, a ona misli da se šalim, kažem joj i da bih najradije zgromila njenu jaču polovinu, a ona opet misli da se šalim. Tako ti je to sa zaljubljenim devojkama. One samo pričaju, pričaju, pričaju, a ništa ne slušaju. Vrlo brzo zaboravljaju šta su sve izgovorile o svom dečku, a ja taložim netrpeljivost prema njemu. A šta ću, nije mi ga majka rodila pa da ga volim.


Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.

Editors choice