Mamurni dani besmisla. Nije se ni osvrnuo, a iza sebe je već imao previše ludila, previše gluposti, previše reči. Jutro ga je zateklo samog u tišini. Pitao se šta je uradio, a onda se pitao i šta nije.

Depresija muškog srca uzela je maha. Dokaz muškosti nije u kafani. Dokaz muškosti je u celom životu, svakom koraku i danu. Dokaz muškosti nalaziš sam u sebi. Glupost nađeš na dnu čaše kada do njega dođeš. Dno je dno. Kakvo god bilo, dno je. Da li čaše dno, da li života dno, isto vam se piše.

Bahatost trenutka, ludilo opsesivnog adrenalina, a oko njega njemu slični. Sličan se sličnom raduje, zar ne? I bez svesti i bez pameti, bez ičega na kraju, misli da čini nešto sjajno i da će mu sutra neko skinuti kapu poštovanja. Teško. Besmisao svako sebi pravi, a gubi svakim korakom nešto više. Svest o tome dođe kasnije. Mnogo kasnije.

Dan posle.

Težak, mamuran. Siv. Kišan. Oblačan. Čudna se tišina pružila, pa se baškari, a svest se polako promalja iza nesvesti. Nema se samo za šta više uhvatiti. Ostale su praze čaše, smrdljive pepeljare, ružne slike veselja koje nije ni blizu veselja. Lažni povodi za slavlja, upišane daske klozeta i zapišane pantalone gospodstva. Ostalo je jedno veliko ništa da se kotrlja prerijom njegove pustinje i da ga svako malo do kraja života ošine i opomene šta je izgubio. A izgubio je.

Karirani stolnjaci najgori su za ulog koji izneseš pred kockara života. Na njemu će se naći stihovi ljubavi, propali snovi, poslovni dogovori od kojih nikad ništa neće biti, hvale iz mlađih godina, tužna slika svesti koja se promalja negde da sitna deca čekaju i da će se celog života stideti oca koji dolazi kući mrtav pijan i zaudara na jeftine mirise konobarica. Tužna slika uloga, zar ne?

Nekome je to sveto i važno, a životu pod noge baca sve što je stekao i vredi. Svako ima pravo na to. Ne osuđujem, ali ne moram ni da gledam, ni da poštujem. Kome treba par zapišanih cipela?! Kome treba luda glava bez pameti? Kome treba neko ko će rađe kafanu staviti ispred svoje dece? Kome treba čovek koji zadnji dinar radije daje na jariće, prasiće i propale nedosanjane snove lokalnih pijanaca? Kome treba čovek koji nema kontrolu nad onim nad čim bi trebalo da ima, a pred svima se predstavlja kao neko ko kontroliše sam Univerzum?

Tišina je ogrnula njegova ramena. Slutnja mu se uvukla u srce, misli, prazan život. Gorčina zapekla na jeziku, a prazno dno čaše zove da mu ispriča još jednu šansu za novi, bolji život. Mislite li da će se odazvati? Naravno da hoće. Nije žena ono čemu se rado ide, žena je takvom muškarcu ono što se rado zapostavlja i ostavlja da čeka, laže i maže sirovim lovačkim pričama, a čaša i lokalci su ono što se poštuje, ceni, čemu se ide.

Dvadeset godina možda kasnije.

unnamed26 Depresija muškog srca

Šta vam ostaje na dnu čaše života?

Zapišane cipele će i dalje biti iste, samo žute i umorne od lutanja. Žena koju voli odavno više ni u spomenu oko njega, niti u kontaktu sa njim. Samo se njegove misli dotiču nje same, priznaju sebi koliko je ogrešio ceo život o nju, koliko je dna dotakao izgubivši je. Deca odavno okreću glavu u sećanjima na kasne dolaske kući i svest koja se oslobađa kroz lično nezadovoljstvo kroz alkohol. A tišina i dalje grli njegova stara i propala ramena i jedino je to što mu je ostalo.

Biti muškarac znači stati, ostati, zadržati, sačuvati, pamet u sebi usmeriti na važno, dati smisao, a ne prosuti je pred put svinja umesto put svile i mamurno lutati kroz život misleći da će šamari, svađe, potrošen novac i deca u starim cipelama čekajući da se kupe nove, žena u nesrećnom pogledu okupana, sakrivajući pravo stanje duše i života, zameniti svest da smo nezadovoljni i sami sebi nedovoljno dobri. Dragi moji muškarci, niste manje muškarci ako sebi kažete “Granica je na korak od mene. Sada ću stati. Idem kući. Dosta sam popio”, niste manji muškarci ako lokalcima u lice kažete “Žena koju volim me čeka, hoću njoj da posvetim vreme, pažnju, a vi izvinite, ona mi je ipak važnija od svega”. Niste manje muškarci ako kažete svima “Pogrešio sam izvini”. Ali ste niko i ništa ako vam je dno čaše jedino što pamtite, ako u druženju sa prijateljima ne umete da zastanete, da u alkoholu uživate kao gospoda, a ne kao stoka testirajući sebe koliko ćete se puta upišati na putu do toaleta. O šamarima, grubostima, ružnim manipulacijama, ismejavanjima, nekontrolisanim rečima koje prospete drugima dok kližete po samom dnu čaše, neću ni da govorim.

Zapamtite nešto, dragi muškarci, reči se mogu zaboraviti, cipele se mogu uglancati, zapišani toaleti oribati, čaše oprati i odložiti, pare ponovo zaraditi, ali vaše dostojanstvo ne može se vratiti, kao ni osećaj koji ste pružili drugima obrisati. Taj osećaj ostaje u njima do kraja. U vašoj deci i danas i sutra i nakon 50 godina sećaće se vas baš zbog tog osećaja. U ženi koja vas srcem gleda kao divno biće za koje je spremna da se odriče svega, čini sve, bori se za vas, osećaj nećete moći oprati nijednim cvetom, nijednom slatkom rečju, niti skupim poklonima, ni batinama, ni seksom, ničim. Taj osećaj u njima svima ste vi. Upamtite to. Oni koje taj osećaj povredi toliko da vam više nemaju šta reći, okrenuće se od vas i otići zauvek, ne brinući se više ni gde ste, ni kako ste. Znaće da ste zapišanih cipela ostali negde smejući se glupim šalama kojih se narednog dana nećete ni sećati. Znaće da ćete život proćerdati u nekoj birtiji pod lažnim svetlom i jeftinim parfemom otrcanih konobarica koji udara u želudac ženu koja prođe kraj vrata kafane i vidi vas za kariranim stolnjakom u sasvim drugom svetlu jada, očaja i slabosti. Proći će dalje i nikada se više neće osvrnuti. Prestaće se pitati. A sve što je videla nekada u vama, nestaće kao jutrom svaki pijanac svojoj kući.

Ostaće samo depresija muškog srca, smrad pepeljara, zapišane cipele i gorak ukus života.


Maja Wu

Editors choice