Oprezno je izašao iz automobila i, lako kao iskusni batler iz kraljičinog tima, pružio ruku svojoj dami, nezaboravljajući na etikeciju i njenu dugu suknju. Začas su bili tu, na trotoaru King Streeta, on, konzervativac u cipelama Tod’s, i dalje zgodan, i ona koja to nije propuštala da primeti u svakoj pogodnoj prilici. Samo bi u sekundi raširila oči i pogled je otkrivao punu meru zadovoljstva i radosti zbog strasti pred kojom su godine bile nemoćne. Nikada o tome nije govorila. Kompliment je ostajao u pogledu, uhvatio ga on ili ne uhvatio, pročitao ili ne. Nevažno, prethodna noć i ona pre nje činile su ga samopouzdanim u ono što, kad je trusno i neizvesno, muškarce, gospodu i paore, slomi brže od sloma na berzi ili letine pod gradom. Da, ona je prema njemu osećala isto.

Corbis 42 212196141 Dijamanti od krvi i mesa

Samo one znaju značenje

Koračao je blago napred, ozarenost njegovog lica razumeli su i servilni moderni lakeji na ulazu u “Christie’s”. Znali su da će to biti dobar dan za aukcijsku kuću još dok se automobil, čiji sjaj su prepoznavali na kilometar udaljenosti, približavao. Ima tu nečeg neopisivog. Kada kupuješ za ženu koju voliš. Kada to činiš samoinicijativno. Kada ona ne zna, već samo sluti. Posebno ukoliko još moraš da se boriš, da se nadmećeš za to, tvoje, što želiš da vidiš na njoj. To što je od tebe. Da dižeš ruku uvis i izgovaraš brojke glasno i odlučno. Da rešenošću obeshrabriš konkurenciju.

Kao jahač na pastuvu kog ona posmatra iz lože. Matador. Olimpijski takmičar. Napadač u komšijskoj tuči. Jedino što znamenje ne zadržavaš za sebe. Ne odlažeš ga u vitrinu među kristal, porcelan, slonovaču, keramiku ili malo kvalitetniji pleh. To ide njoj. Pružaš, posvećuješ, zadovoljstvo sada ima dva lica. To drugo lice nagrađuje ono na kojem su tragovi borbe i dalje sveži. Ili ostaje ravnodušno.

Stečeno u famoznom zdanju londonskog St. Jamesa ili kupljeno, trampljeno na bazaru u bilo kojoj zabiti na svetu – mimo glamuroznosti forme – podjednako je ritualno, preplavljeno testosteronom, do poslednje čestice prožeto erotikom, uzbudljivo čak i za kibicere, slučajne svedoke, pretovareno značenjima.

Samo dvesta metara od trotoara kojim su elegantno i dostojno povoda, svečano hodali gospodin i gospođa Bejker (Baker), 40 godina ranije, polugola, sama i nesigurna u to što traži, posrtala je glumica Royal Courta, Honor, sledećeg dana po hitnom postupku već bivša Kok (Cock). Te večeri trebalo je da igra Fedru u Hajd Parku. Smejala se, na svoj način, grlato, iz samog jezgra duše i na sceni i u životu. Neodoljivo je da su joj odgovarale i osamdesetogodišnje plemkinje u svojim decenijskim ložama  i čovek koji ju je voleo onako kako je gospodin Bejker voleo ženu koju je poveo u lov na dijamante. Da prisustvuje, da gleda, i da ih, kada zvuk drveta označi kraj svih krajeva, stavi na sebe.

Honor se smejala samoj sebi. Bila je dovoljno razumna da jasno sasluša sve što joj se vrzma po glavi i sve što joj neupitno, neizlečivo dolazi od međunožja i bedara. Nije hladnoća. Povređeni, posramljeni muž nije je gurnuo kroz vrata golu, kako je, sama je to mislila, i zaslužila. Pre nego što se zaustavila da ne padne na beton, nerc – dugačak, crn i vreo – sleteo je na njena leđa.

Šta prvo da traži? Bila je toliko nemoćna da nije mogla ni prioritete da odredi. I zbog toga se smejala onim grlatim tonovima koji su te noći bili puni žalosti, samoprezira, ironije i slabosti. A i jedno i drugo se podrazumevalo. Prenoćište ili kurac? Tako je zvala muškarce – kurac. Za nju su muškarci bili – kurac. Nisu imali imena, prezimena, društveni status, boju očiju, karakter. Sve što su mogli imati, sve čime su se mogli izraziti bio je kurac. Strastvena, u sebi samoj slobodna žena bira, ocenjuje, upoređuje, ponekad umeša druge bliske žene u priče o tome. Za nju nije svaki isti samo zato što se zove tim imenom, prevedenim sa latinskog na žargon. Nekada budu odbijeni čim šlic sklizne dole raznoseći njena očekivanja, neki ne dobija poziv za sledeću posetu ili priliku za baraž. Neki su uvek dobrodošli.

Za razliku od njih, nimfomanke ne vode dnevnik. Virtuelni leksikon. Top-listu na mirišljavom papiru sakrivenu u enciklopediji o svetskim čudima ili, danas, u elektronskim beleškama superiornih gedžeta. Njima je taj mišić uvek, manje ili više, delotvoran, lekovit, smirujući. Ništa drugo ne znaju. Ništa drugo ne pamte.

Honor Kok, prvakinja pozorišnih scena posleratnog Londona, visokom društvu najdraža Dezdemona, Nora, Alkestida, voljena supruga koja je volela istim žarom, jednog jutra je pozvana na piknik. Jahala je tako da su priče o njenom hobiju stigle do najmoćnije ljubiteljke konja u Ujedinjenom Kraljevstvu – kraljice Elizabete. Tog jutra je prvi put pala. Da, prvi i jedini. Poznavala je ćud i brzinu svog gordog crnog holštajnera (holsteiner), poznavala je teren, svaku kosinu i granu, znala je sve. Nije bilo postavljenih zamki. Kiša nije padala, o tektonskim poremećajima da ne govorimo. Jednostavno, nije povukla uzde na vreme. Stara, kobna priča koja upućuje na frazu, a zapravo je mudrost – važno je ukočiti na vreme.

Fraza je bilo šta u vezi sa njom dok je tako daleko od nas, mudrost postaje kada kočnice otkažu. Kada holštajner izgubi kontrolu nad sopstvenim ritmom. Nikada više nije umela sa uzdama. Nikada, pa ni te noći, prekrivena nercom na ulicama St. Jamesa, nije bila sposobna da ukoči. Ima li muškaraca u blizini?, a potom: Spavaću kod Hanterove. Nimfomanija je bila posledica udarca u glavu prilikom pada. Na piknik je pošla kao vesela, a ne gola Maneova, izletnica, u raspoloženju koje su i okolne šume prepoznavale. Čini se da su se grane pomerale u ritmu njenog smeha. Vratila se sa ništa manje ljubavi prema njemu, koji je taj smeh izlivao u dijamante nesposoban da pronađe još mogućih načina podobnih da prenesu obožavanje. Kada je napokon zaspala, izašao je iz bolničke sobe, nezainteresovan da sluša dijagnoze, da deli brigu starog, onemoćalog porodičnog lekara, koji se sam stvorio odnekud.

Nepokretna ili graciozna, slepa ili svevideća, glatke bele puti ili izbrazdana ožiljcima, trebala mu je samo živa. Vratio se u trenutku kada su je ozbiljno maltretirali svežim pudingom od šljiva, spustio se na krevet i ignorišući upozorenja medicinskih sestara podigao njeno uzglavlje. Rukom je prešao po vratu, a onda je drugu ruku spustio u džep. Tri reda belih dijamanata vezivao je ogromni rubin u sredini, crveniji od krvi, blistav kao mesec, neizbežan kao otvorena rana na vratu.

Tek kasnije, i dalje graciozna, brza i lepa, poklonila mu je značenje o kojem nije govorila. Dok je, gonjena nimfomanijom, uzdisala u garderobama za glumce, šminkernicama, ostavama pabova, konjušnicama, nekada, kada očaj surovo pomera granice, i na dokovima, sumnjivim sirotinjskim četvrtima. Te noći, posle premijere “Fedre”, koju je igrala ne znanjem i ne talentom, već sopstvenom utrobom, zadavljena ironijom svog susreta sa Euripidovom junakinjom u Rasinovoj viziji, zubima je otkopčavala šlic kolege minut pre silaska na koktel. Dole je sa viskijem u ruci čekao on, čovek koji je aplaudirao ponosan što se tako brzo vratila na scenu, ponosan što se ona ponovo smeje, što je pored njega – živa i nepromenjena. Tek kada je nekoliko dana kasnije držao u ruci mutnu fotografiju njenih golih ramena, kose u vitkoj punđi i ona tri blistava reda oko vrata i raskopčanog šlica na nečijim crnim pantalonama, shvatio je da nije držala uzde u rukama. Poverovao da ih nikada nije ni dirala. Da su svih tih godina bile puštene. Kao ruganje je razumeo svaki kamen koji je ostao, kao jedini komad, na sasvim golom telu koje kleči u grubom, halapljivom, brzom seksu.

Nije ih skinula tada. Gotovo nikada ih nije skidala, a posebno ne ukoliko bi ih imala na sebi u trenutku zadovoljavanja zavisnosti. Utisak je da ih je stavljala baš pred takve pohode, pred prljanje i izdaju. Nije se ni rugala. Kažnjavala se sigurno jeste. Samo je, raskomadana između jedne ljubavi i jedne bolesti, tri reda belih dijamanata uzimala kao simbol njegovih emocija i crveni rubin kao simbol njenog srama. Na svetlu dana, znala je da taj kad-tad mora svanuti, belo kamenje postaće čiste suze, a crveno čista krv.

Gospodin Bejker je sad već bio sasvim siguran da je pobeda njegova. Nije bilo rumenila na njegovom licu kao u 30. minutu aukcije, nije bilo neizvesnosti. Ne, on se nije plašio vrtoglave cene, već toga da nečija ljubav može biti veća od njegove. Muškost zagriženija. Morao je da se izbori za komad koji je na aukciju stavljen nakon smrti političara kog je poštovao, a koji, nažalost, nije imao naslednike. Te večeri, Mojra Bejker blistala je na proslavi godišnjice braka. Sve žene su želele da ovlaš dotaknu bele dijamante na njenom vratu, a ona bi samo ponekad popravila poziciju velikog crvenog rubina. Nije propustila da na svoj način definiše ogrlicu. Beli dijamanti u njenoj glavi predstavljali su godine provedene sa čovekom kog je volela, a računala ih je od prvog susreta s njim. Središnji, rubin, bio je mesto gde se slivalo sve što su te godine nosile. U jednu upornu ljubav koja se crveni od svežine i ponosa.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.

Editors choice