Obožavam lepeze. Od kad znam za sebe. Kad sam bila mala, u robnoj kući mogli ste da kupite sve. Ali ne i lepeze. Taj čarobni damski rekvizit mogli ste da dobijete na poklon od nekoga ko je došao iz Pariza, a mogli ste i sami da skoknete do grada svetlosti, da kupite lepezu. Mislim, stvarno ste mogli.
I tako sam mahala pred ogledalom plastičnom lepezom, suvenirom sa tezge ispred Luvra, sa sličicama Mona Lize u obliku medaljona uglavljenim na gornjim delovima svakog od onih sklopivih delova od kojih se sastoji lepeza i bila sam strašno ponosna. Plastična boja slonove kosti, rupice u plastici koje glume čipku, medaljončići sa Mona Lizom, sve mi je to bilo tako super otmeno, pojma nisam imala da je lepeza odvratno kič. Ali kad jedina u odeljenju imaš lepezu, moraš zbog toga da se osećaš posebno, iako je ne nosiš u školu i pokazuješ je samo drugaricama koje dođu kod tebe. Onda okačite mamin nakit – svetlucave perlice boje ćilibara nanizane u gustu ogrlicu takođe su došle iz Pariza, a bilo je tu i nekih drugih čarobnih đinđuva, narukvica, marama i – naizmenično mašete jednom lepezom i zamišljate da ste onolike dame.
