Dive XX veka: Muška žena

Dive XX veka: Muška žena

Možda nije bila lepa kao Greta Garbo (Greta Garbo) ili  Grejs Keli (Grace Kelly), nije je imala seksepil Ave Gardner (Ava Gardner) ili Lane Turner (Lana Turner), nije imala ni grudi kao Džejn Mensfild (Jayne Mansfield), niti je otvarala dušu kao Džudi Garland (Judy Garland), ali ih je sigurno sve nadživela, ne samo po godinama, nego i u srcima publike. Ipak, nije uvek bila omiljena, a naročito je odbijala publiku ekscentričnim stavom prema rodnom identitetu, seksualnosti i slavi. Nosila je staru odeću, nije se šminkala i vozila se kamionetom. Zaljubljivala se u oženjene muškarce, borila se protiv svojih kompleksa i utehu nalazila u nežnim vezama sa ženama.

Njen glas po pitanju slobode mišljenja, ženske nezavisnosti, ženskih prava i drugih, tada nepopularnih tema – nadmašio je po mnogima i njenu vrlo zapaženu filmsku karijeru. Bila je i ostala ikona feminizma i neko ko je, prema rečima njenog biografa, “obukao ženama pantalone, bukvalno i figurativno”. Zahvaljujući karijeri koja je trajala šest decenija, nazvali su je “prvom damom američkog filma”, osvojila je čak četiri Oskara i stekla ukupno dvanaest nominacija. Zasluženo je ponela titulu dive, a evo i zašto.

Slika 15 Dive XX veka: Muška žena

Šta se krilo iza lepog lica ove dive?

Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) rođena je u Hartfordu u Konektikatu, i to ne 8. novembra, kako je kasnije tvrdila, nego 12. maja 1907. godine, kao prva ćerka a drugo od šestoro dece svojih roditelja. Njen otac, dr. Tomas Hepbern (Thomas Hepburn), bio je specijalista za polne bolesti, a majka, takođe Ketrin (Katharine), koju su zvali Kit, bila je aktivistkinja za ženska prava i legalizaciju kontracepcije. Za njihovim stolom su gotovo uvek sedeli ugledni i zanimljivi gosti, neki čak i vrlo poznati. Vodili su uzbudljive razgovore – od marksizma do seksa i polnih bolesti, a ono najzanimljivije jeste da su i decu podsticali da učestvuju u razgovorima i postavljaju pitanja kakva god im padne na pamet, ma kako provokativna. Iz tog pomalo boemskog i svakako nesvakidašnjeg načina života, Ketrin se iznedrila baš takva – jedinstvena i drugačija od vršnjaka, a taj imidž zadržala je i kasnije.

U svakom interjvuu koji je davala postavši popularna, naglašavala je kako su njeni roditelji bili fascinantni i kako je odrasla u intelektualno stimulativnoj atmosferi, punoj ljubavi i konstruktivnih razgovora. Istina je da su se njeni roditelji žestoko voleli. Njihova deca su često bila svedoci strastvenih poljubaca i slušala nedvosmislene zvukove vođenja ljubavi, koji su neretko dopirali iz njihove spavaće sobe. Slobodoumni Hepbernovi nisu skrivali seksualnost pred decom i često su kod kuće bili goli – otac je “kao od majke rođen” čitao novine, a majka se potpuno gola sunčala u dvorištu. Kao roditelji ipak nisu bili tako idealni kako se činilo. Zbog kampanja za ženska prava majka je često bila odsutna od kuće nedeljama, baš u vreme  odrastanja male Ketrin. Koliko god da je volela svoju decu, Kit je mnogo više zanimala politička i društevna aktivnost – poput borbe za poboljšanje uslova života prostitutki – nego svakodnevna briga o  rođenoj deci. Iako je bila vrlo govorljiva aktivistkinja i verovalo joj se, postoje neke tvrdnje da je u sopstvenoj kući bila baš ono protiv čega je vodila borbu, a neki navode da joj je muž prebacivao ovako: “Možeš da radiš van kuće, ali ne smeš da zarađuješ više od mene”.

Izgleda da je doktor Hepbern i bio najjača karika u lancu Hepbernovih. Sin ga je kasnije opisao kao naduvenka i egoistu koji nikada svoju decu nije ni mazio, ni hvalio. Očekivao je od njih mnogo, a kad bi to postigli, opet ne bi bio zadovoljan. Terao ih je da se ističu u sportskim aktivnostima, posebno najstarijeg sina Toma. Sam ga je trenirao, od kupanja u ledenom moru rano ujutru, do trčanja uz štopericu. Tom je toliko puta pobedio u svemu – počev od jedrenja i trčanja, do skokova u vodu, tenisa i rvanja – da su u školi ograničili broj pehara koji jedno dete može dobiti, a ovaj nazovi otac ga nikada nije pohvalio. Ali zato ga je, ako bi bio drugi pred svima vređao, a nekad ni batine nisu izostale. Jednom je Ketrin lupila neku glupost za stolom i otac joj je udario takav šamar, da joj je sva hrana izletela iz usta. Slično je reagovao i desetak godina kasnije, kad mu je Ketrin rekla da će postati glumica. “Samo se praviš važna! Gluma je gnusan posao, jedan korak do ulice!”, vikao je, ali ona nije popuštala. Zapretio joj je i da joj više neće davati novac i udario je po ko zna koji put. Nije doktor tukao članove porodice samo zbog njihovih neuspeha, već i zbog svojih nezadovoljstava i bespotrebnog besa. Ketrin je obožavala starijeg brata Toma. Tom je bio odličan učenik i izvrstan sportista, ali je patio od neobjašnjivih psihičkih poremećaja i neuroza zbog kojih je izostajao iz škole. Imao je nekontrolisane pokrete i tikove, zbog čega se otac ljutio, iako je bio lekar. Onda se desila tragedija koja je uzdrmala Ketrin i ostavila joj neizlečive rane.

Tokom uskršnjih praznika 1921. godine, Ketrin i tada petnaestogodišnji Tom bili su u nekoj poseti u Njujorku. Tom je tih dana bio posebno nervozan, često je plakao i tresao se. Roditelji su tvrdili da je to zbog stresa u školi, a navodno i zbog neke devojčice koja mu nije uzvraćala ljubav. Katrin je kasnije pomišljala da je možda razlog bio dečko, što bi upućivalo na to da je Tom možda imao homoseksualne sklonosti, ili je možda bio zbunjen svojom seksualnošću. U svakom slučaju, roditelji su mislili da će ga boravak u Njujorku razvedriti. Noć pre povratka kući Tom se ubio na užasan način, obesio se. Nije ostavio poruku i do danas se nije saznalo zašto je to uradio. Telo je pronašla Ketrin koja nikada nije potpuno prihvatila činjenicu da je njen voljeni brat počinio samoubistvo. Nakon Tomove smrti uzela je njegov datum rođenja 8. novembar za svoj rođendan. Ono što je najtužniji deo te tragedije jeste upravo reakcija njihovih roditelja. Svom sinu nisu priredili nikakav pogreb, samo su njegov pepeo prevezli do kuće u kartonskoj kutiji od bombona i od tada ga  nisu gotovo ni pominjali.

Slika 23 Dive XX veka: Muška žena

Ikona stila i ikona feminizma

Ketrin se školovala na koledžu Kingsvud pre nego što je otišla na Brin Mor koledž. U početku je imala mnogo problema na Brin Moru. Nije mogla da se uklopi među ostale devojke pa je ustajala u četiri ujutru dabi  mogla da bude sama u zajedničkom kupatilu. Sve obroke je donosila u sobu i jela sama, a ispite je jedva polagala. Bilo joj je toliko teško da je, kad je dobila napad slepog creva, rekla roditeljima da bi najradije umrla jer onda ne bi morala da se vraća na fakultet. Međutim, početkom treće godine studija sprijateljila se sa Alis (Alice Palache), koja joj je pomagala u učenju i ocene su joj se znatno popravile, kao i društveni život koji je odjednom postao vrlo buran. Tada je počela njena aktivnost u borbi za ženska prava. Devojke su se izborile za pravo pušenja na fakultetu, koje su do tada imali samo muškarci. Smatra se da je Alis gajila simpatije prema Ketrin, što nije bilo neobično na ženskom koledžu. Njih dve su bile nerazdvojne, a da li je među njima bilo i intime, o tome možemo samo da nagađamo.

Mlađi brat Ketrin, Bob, kaže da je u svojim tinejdžerskim danima, gledajući sestru s njenim modernim prijateljicama kratke kose, odevenim u kratke pantalonice, slutio lezbijski prizvuk: “Uvek sam sumjao, ali nikad nisam pitao”, rekao je Bob. Ali, Ketrin je postavila granice koje se nisu smele preći. Završila je istoriju i filozofiju 1928. godine, a iste godine je debitovala i na Brodveju. Onda se udala za biznismena Ladloua Ogdena Smita (Ludlow Ogden Smith), koga je upoznala dok je bila na koledžu. Razveli su se u Meksiku 1934. godine, a on se ponovo oženio posle nekoliko dana. Ovaj brak je bio promašaj, ali je Hepbernova često isticala da je zahvalna Smitu na finansijskoj i moralnoj podršci u ranim danima karijere. Na završnoj godini koledža upoznala je mladog producenta koji ju je angažovao za nekoliko manjih uloga. Njena prva glavna uloga je bila užasna. Sve je nekako krenulo naopako, zakasnila je na predstavu, a onda zaboravljala replike, spoticala se i govorila brzo i nerazumljivo. Logičan sled bio je otkaz, ali je Ketrin nastavila da radi u manjim pozorištima kao zamena za druge glumice. Uloga amazonske princeze joj je donela odlične kritike. Lagano je osvojila Njujork, a priče o njoj dospele su i do Holivuda. Skaut Liland Hajvard (Liland Hyward), sa kojim se posle upustila u vezu, bio je impresioniran pa ju je zamolio da dođe na probu za sledeći projekat, u studio. Bez lažne skromnosti, zahtevala je platu od hiljadu i po dolara nedeljno za film, što je bilo desetostruko više od njene tadašnje zarade. Dokaz da se samopouzdanje isplati – posle probe je angažovana za traženi honorar.

Slika 32 Dive XX veka: Muška žena

Ovako izgleda "Muška žena"

Izvan filma imala je takozvano antiholivudsko ponašanje što ju je učinilo jednom od najomiljenijih filmskih zvezda, ali nikako nije odgovaralo šefovima studija koji su se bojali da Ketrin nikad neće postati njihova “zlatna koka”. Godine 1933. osvojila je svog prvog Oskara za najbolju glumicu, u filmu “Jutarnja slava”. Ipak, njene osobine su u to vreme počele da ljute publiku a i medije, odbijajući intervjue i onemogućujući publici da sazna bar malo o njoj. Kad je govorila u medijima, govorila je laži, zabavljajući tako samu sebe. Ako bi i govorila za medije, bila bi to gomila gluposti, laži ili sprdnje. Jednom ju je novinar pitao da li je još u braku sa prvim suprugom, a ona je odgovorila da se ne seća. Kad ju je drugi pitao imaju li dece, odgovorila je: “Dvoje bele i troje crne”. Nije davala autograme jer je čak i to smatrala nasrtajem na privatnost. Baš takvo ponašanje donelo joj je, pored animoziteta publike, nadimak “Ketrin od Arogancije”, i višak praznih sedišta u bioskopima. Ali, kakva je ona bila zapravo? Ketrin Hepbern, zapravo je bila konstrukcija propagande, medija i same sebe.

O sebi je govorila: “Ja sam sasvim različita od one osobe koju svi poznaju… Ona je legenda, ja je zapravo ne poznajem. Ja sam kao neki čovek koji čisti peć. Održavam je u pogonu”. Osim same Hepbernove, nju su u pogonu održavali i drugi. Mediji su neprestano ponavljali kako je Ketrin osoba koju ne zanima slava, iako je, sem na početku karijere, često davala intervjue novinama i pojavljivala se na televiziji.

Slika 42 Dive XX veka: Muška žena

Da li vi vidite Džimija u Ketrin?

O ljubavi Hepbernove i Spensera Trejsija (Spencer Tracy) postojale su mnoge priče, istinite i lažne, ali su sve bile interesantne i intrigantne. Ketrin je prvi put nastupila sa Trejsijem u filmu “Žena godine” i tada su privukli pažnju javnosti. U vreme kad su se upoznali, Trejsi je već bio oženjen, a kao katolik, nipošto nije želeo da se razvede od zakonite žene. Hepbernova je dvadeset sedam godina bila druga žena u njegovom životu. Skrivali su svoju vezu od javnosti, koristeći zadnje ulaze studija i hotela, noseći naočari, šešire i marame. Bili su par veka, ali nisu živeli zajedno sve do poslednjih Trejsijevih godina. Ona je živela sa nizom žena od kojih su mnoge bile lezbijke. I njeni muški prijatelji bili su uglavnom homoseksualci, a čak i oni s kojima je bila u romantičnoj vezi imali su seksualno ambivalentnu prošlost. Posle filma “Dugo putovanje u noć”, Ketrin je uzela pet godina pauze od producenata da bi se brinula o njemu. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije bila na njegovoj sahrani. Njihov poslednji zajednički film bio je “Pogodi ko dolazi na večeru”, a dve nedelje nakon završetka snimanja pomenutog filma, Trejsi umire od srčanog udara kraj svoje voljene Ketrin. Hepbernova se zaklela da nikada neće pogledati ovaj film i tako je i bilo.

Pored ove veze, još je jedna bila gotovo podjednako zanimljiva – ona sa Hauardom Hjuzom (Howard Hughes).  Njih dvoje je 1936. godine upoznao glumac Keri Grant (Cary Grant). Jednom prilikom je Hjuz, samo da bi zadivio Ketrin, spustio avion na golf teren kako bi stigao da završi igru s njom. Hjuz je želeo da se oženi njom, ali je Ketrin tada mislila samo na sebe i na svoju karijeru. Teško je reći da li je ova glumica bila lezbijka, jer je tada, pogotovo u krugovima u kojima se ona kretala, seksualnost bila mnogo fluidnija i ne tako strogo definisana kao u današnje vreme. Ali istina je da je volela druge žene i da je sa njima živela. Kad su Lauru Harding (Laura Harding), s kojom je jedno vreme bila nerazdvojna, na setu pitali ko je ona, odgovorila im je: “Ja sam muž gospođice Hepbern”. “Kad bolje razmislim, nisam uopšte živela kao žena. Živela sam kao muškarac”, govorila je Ketrin kasnije. Kad je bila mala, bilo joj je grozno što je devojčica. Zato je obrijala glavu, navukla mušku odeću i nazvala se Džmi (Jimmy). Džimi je znao da stoji na rukama, pravi zvezdu, skače u vodu na glavu, pravi se važan itd. Kasnije je pustila kosu i postala Ketrin, ali do kraja života zadržala je nešto od onog Džimija u sebi. Nosila je pantalone, jahala muški, dobro je igrala golf i stizala čak do državnih prvenstava.

Slika 52 Dive XX veka: Muška žena

Ljubili su je popularni muškarci XX veka, a možda i žene

Ketrin je za života odlučila da posle njene smrti neće biti nikakvih spekulacija o njenom životu. Motivisana činjenicom da je njen bivši ljubavnik Hauard Hjuz posle smrti u medijima predstavljen kao patološki ekscentrik, Hepbernova je čvrsto odlučila da publici potpuno otkrije sve detalje svog života. Poslednju rečenicu knjige “Kate remembered” biograf A. Skot Berg (A. Scott Berg), dobitnik Pulicerove nagrade, zapisao je 29. juna – baš kada je slavna glumica umrla. Samo dve nedelje kasnije, na policama knjižara širom Amerike našla se knjiga u kojoj glumica poverava čitaocima svoj život. Skot Berg je držao biografiju u potpunoj tajnosti četiri godine, jer ga je Hepbernova obavezala da knjiga, ili bilo kakva pojedinost iz nje, ne sme isplivati u javnost pre njene smrti. Nakon više od pola veka bavljenja glumom i pedesetak filmova od kojih je posljednji snimljen 1994. godine, “Ljubavna afera”, ona je živela svoj život između Njujorka i rodnog u Konektikata, gde je vodila vrlo povučen život. Govorila je u svojim poslednjim intervjuima: “Ne pušim, cele godine se kupam u hladnoj vodi, svake večeri jedem u 17h, ležem u 19h i nikad ne gledam svoje filmove”. Poslednjih godina života imala je brojne zdravstvene probleme, većinom povezane s Parkinsonovom bolešću.

Umrla je okružena najmilijima 29. juna 2000. godine u porodičnoj kući Hepbernovih u Old Sajbruku u 96. godini života. U njenu čast na jedan sat su prigušena svetla na Brodveju. Godine 2004. prema njenim željama sve što je posedovala stavljeno je na aukciju u Njujorku. Skupljala je sav materijal koji je bio u vezi sa njenom karijerom u Holivudu, kao i privatne stvari poput biste Spensera Trejsija koju je sama napravila, sopstvena ulja na platnu i drugo. Aukcijom je skupljeno nekoliko miliona dolara, koje je Hepbernova ostavila porodici i bliskim prijateljima. Bila je to diva uzvišene lepote, neskladne mešavine otmenosti, smelosti i humora. Bila je to prava muška žena.

Slika 62 Dive XX veka: Muška žena

Četvorostruka oskarovka: ne Odri, nego Ketrin.


Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom