Dive XX veka: “Vissi d’arte, vissi d’amore”

Dive XX veka: “Vissi d’arte, vissi d’amore”

Njen životni put i njen glas kao suštinsko u njemu ostali su predmet interesovanja i nakon više od trideset godina od njene smrti. Ona je definitivno bila jedna od najskandaloznijih diva XX veka. Svojom harizmom je uspela da osvoji čitav svet, a svojim božanskim glasom postavila je standarde koji još uvek nisu prekoračeni. Glasom i interpretacijom savršeno je donosila likove Madam Baterflaj, Toskane, Norme, Karmen…

slika 1 Dive XX veka: Vissi darte, vissi damoreMarija Kalas (Maria Callas), rođena je kao Marija Ana Sofija Sesilija Kalogeropulo (Μαρία Άννα Σοφία Καικιλία Καλογεροπούλου), 2. decembra 1923. godine u Njujorku. Rodila se u grčkoj emigrantskoj porodici. U detinjstvu se osećala ružnom i odbačenom. Tvrdila je za sebe da je ružno pače. Imala je 80 kg u pubertetskom periodu i veliki problem sa kratkovidošću usled koga je nosila ogromne naočari za vid sa staklima nalik dnu od tegle. Bila je povučeno i melanholično dete, kojoj zabava i igra nisu bile preterano bliske. Moglo bi se reći da je bila emocionalno nesigurna i da je patila od kompleksa niže vrednosti od malih nogu pa sve do svoje smrti. Mnogi biografi smatraju da je za njen psihički deo ličnosti odgovorna isključivo njena majka. Majka je za Mariju predstavljala veliki autoritet i osobu takoreći operisanu od topline. Ta žena je bila od početka kritički nastrojena prema njoj i činilo se kao da je bila naklonjenija drugoj ćerki, Marijinoj sestri. Majka je na Marijino životno opredeljenje uticala snažno, s obzirom na to da ju je već sa njenih pet godina forsirala da peva, iako devojčicu to tada nikako nije zanimalo. Marija se ponekad pitala da li njena majka oseća nešto za nju kada može da bude toliko stroga i hladna. Moglo bi se reći da njihov odnos nije bio popravljen ni kasnije. Marija je, postavši planetarno popularna, često izjavljivala da je njena majka bila spartanski stroga i bez ikakvog osećaja za majčinstvo, a naročito za umetnost. Smatra se da je nesigurnost koju je nosila kao jednu od osnovnih osobina stekla takođe gledajući loš brak svojih roditelja raspadnut nedostatkom emocija i hladnoćom. O njenom ocu se ne zna baš mnogo, sem da nije bio očinska figura za primer. Ipak, govorilo se da je Marija i pored toga bila privržena njemu i da je patila za njim. S jedne strane, ako bi se malo dublje posmatrao njen život, moglo bi se reći da je očinska figura u Marijinom ljubavnom životu imala bitnu ulogu, jer je diva pokušavala da je nadoknadi ljubavlju prema starijim muškarcima. Kad se brak njenih roditelja raspao 1937. godine, Marijina majka je odlučila da napusti Ameriku i vrati se sa svoje dve ćerke u rodnu Grčku. Tamo i počinje da se razvija karijera Marije Kalas.

Sa četrnaest godina, u Atini nastavlja svoje umetničko obrazovanje upisujući Grčki nacionalni konzervatorijum, a zatim i Atinski konzervatorijum. Važila je za talentovanu devojčicu, a neki su je smatrali i čudom od deteta. Prva profesorka Marije Kalas bila je Marija Trivela (Maria Trivella) koja je utvrdila njen neverovatan talenat. Smatrala je da je glas Marije Kalas kao nebrušeni dijamant koji će po tehničkom usavršavanju biti naširoko čuven. Ona je donekle i ohrabrivala na usavršvanje govoreći joj o mogućnostima da dostigne svetsku slavu. Marija Kalas je provodila sate i sate na Akademiji vežbajući i slušajući druge pevače. Skupljala je znanja i polako ih primenjivala, pa su njene mogućnosti za izvođenje numera bile sve veće i veće. Mogla je da interpretira mnoge glasove koji su bili različiti od njenog, i soprane i mecosoprane, pa čak i neke tenore. Za one koji se razumeju u muziku malo više, njen glasovni raspon išao je od niskog alt-registra do najvišeg fa, najviše note soprana leggero. Već 1939. godine je započela karijeru u Olimpijskom pozorištu u Atini, a profesionalnim debijem može se označiti i 1942. godina ulogom Beatrise u “Bokaču”. Iste godine dobija i glavnu ulogu u “Toski”, što joj je omogućilo da nastupi u Grčkoj nacionalnoj operi i otvori joj put svetske slave. 1945. godine Marija putuje u Ameriku, sa željom da vidi oca i nadajući se da će tamo uspešno pokazati svoj talenat. Međutim, taj put se i nije pokazao kao dobar plan, jer joj Amerika u tom trenutku nije pridavala veliki značaj. 1947. godine odlazi u Italiju gde u Veroni izvodi “Đokondu” i ostavlja oduševljenu publiku u prepunom pozorištu. Godine 1949, za samo nedelju dana, Marija je na zaprepašćenje mnogih spremila briljantnu ulogu Elvire iz Belinijeve opere “Puritanci” kojom je naročito oduševila italijansku publiku, a i poznavaoce klasične muzike. Već je bila obožavana. Milioni ljudi govorili su o njoj. Njen eksplicitan glas i jedinstven talenat doneli su joj mnoge uloge i za kratko vreme napravili njenu karijeru bogatom i velikom. Kritičari su je hvalili i isticali njenu sposobnost dočaravanja najtananijih osećanja i dubokih ponora duše likova koje je igrala. Polako, ali sigruno, Marija Kalas postala je najistaknutiji virtuoz belkanta, a uz očigledan dramski talenat i kraljica operske scene. Marija je na sceni zaista bila izvrsna glumica. Reditelji su je smatrali za tešku i zahtevnu za saradnju, ali opet nadasve inteligentnu i osobu koja zna šta želi i koja želi da pokaže maksimum, i više od toga. Često nije pristajala na kompromise kada je posao bio u pitanju, pa je i tu dolazilo do svojevrsnih skandala. Umela je da otkaže nastup kada se nije osećala dobro i kada je smatrala da nije dovoljno spremna, ne ostavljajući prostora za nalaženje drugog rešenja. Baš do takvog jednog skandala došlo je 1959. godine pri izvođenju predstave “Toska” u Rimu. Nakon prvog čina predstave, tvrdila je da se ne oseća dobro i otišla je bez obzira na to što su u publici sedeli italijanski predsednik i celokupo italijansko visoko društvo. Pored ovog skandala, navode se i drugi, kao što je svađa sa direktorom Milanske skale i sa direktorom Metropolitan opere u Njujorku, a oba zbog nepoštovanja, odnosno njenog napuštanja predstava ili nepojavljivanja bez ikakvog logičnog i prihvatljivog opravdanja. Bez obzira na sve te skandale, niko nije mogao da ospori njen talenat i želju publike da je sluša i gleda iznova i iznova, tako da su drugi ipak bili u situaciji da prave kompromise u odnosu na Mariju.

Pored neospornog talenta koji je nosila ova diva, ono što je posebno privlačilo publiku i medije bio je i njen emotivni život, daleko skandalozniji od poslovnih skandala. Bila je žena izrazitog seksipila koja je magnetski privlačila muškarce. Potencirala je svoju lepotu i želela je da je njeni muškarci veličaju, što verovatno i dokazuje njenu nesigurnost i komplekse iz detinjstva. Volela je starije muškarce, od autoriteta, bogate i uspešne poslovne ljude, ne toliko lepe, koliko popularne zavodnike i srcelomce. U Italiji upoznaje Đovanija Batistu Meneginija (Giovanni Battista Meneghini), italijanskog industrijalca i veoma uticajnog čoveka u kome želi da nađe svoj oslonac i sigurnost. Za njega se udaje u svojoj dvadesetčetvrtoj godini, 1947. godine. Đovani je bio Marijina podrška, ali je njegov novac takođe bio još jedna njena propusnica za slavu. Mnogo je ulagao u njenu karijeru i finansijski i posredstvom kontakata i prijateljstava sa uticajnim ljudima Italije. Marija udajom za Đovanija stiče italijansko državljanstvo i seli se u Milano gde njena karijera kreće vrtoglavo nabolje. Dobija svoje mesto u Milanskoj skali. Svog muža Đovanija ona je opisivala kao ćutljivog i uzdržanog, ali i nekog ko je umeo biti prijatelj i imao nekakvu očinsku ulogu u njenom životu. Njihov brak i nije bio ispunjen strašću, što je i doprinelo da se kasnije nađe u zagrljaju drugog muškarca. Đovani je bio stariji od Marije neverovatnih trideset godina što je potvrđivalo činjenicu da joj je falio otac u životu, ali taj jaz u godinama je upravo opravdavao nedostatak dinamike u vezi i avanturizma u ljubavi. Marija je u gomili dosade koja je opsedala uplovila u novu ljubav, koja je koštala karijere i markirala kao poznatu ljubavnicu omalenog Grka, poznatog brodovlasnika i milijardera, Aristotela Onazisa ( Ἀριστοτέλης Ὠνάσης).

slika 3 Dive XX veka: Vissi darte, vissi damoreOnazis je zapazio harizmatičnu Mariju na jednom njenom nastupu u Parizu, a prvi put su se sreli 1957. godine na zabavi u Veneciji, gde je Marija bila u prisustvu svog supruga Đovanija. Onazis je nešto kasnije odlučio da pozove Mariju i Đovanija na krstarenje Mediteranom njegovom jahtom “Kristina O”. To krstarenje je bila inicijalna kapisla za Marijinu odluku da se prepusti Onazisovom zagrljaju. U dugim noćima upoznavali su se Marija i Aristotel, prisećajući se već zaboravljenih događaja iz svojih detinjstava, zajedničke domovine i radovali su se podudarnostima svojih duša koje su se tek pronašle. Po povratku sa putovanja, Marija je uvidela da se zaista zaljubila i priznala je to svom suprugu moleći ga za razvod braka. U trenutku poznanstva Onazis je bio u braku sa Tinom Livanos, sa kojom je imao ćerku i sina. Brak nije bio sklopljen iz ljubavi, već je kroz ovu vezu on osigurao sebi pristup u krug vrhunskih brodovlasnika, koji su njega, pridošlicu, prihvatili sa dozom podozrenja i nepoverenja. Tina je bila izuzetno samosvesna žena visokog društva. Govorila je strane jezike, kažu da je engleski govorila perfektnije od grčkog. Njen život je bio sastavljen od raznih zabava, prijema, večera, na kojima je ponašanje variralo od uštogljenog na početku večeri, do raspusnog i vulgarnog na kraju. Takav život je Tinu vodio u mnoštvo preljuba. Ona nije bila osoba koja se mogla posvetiti mužu i deci. Brak između Onazisa i Tine je, dakle, još pre Marije bio osuđen na propast. Međutim, razvod Onazisa i Tine nije još uvek bio okončan kada je Marija već stupila u ljubavne odnose sa njim. Čini se da je Menengini zaista teško podneo rastavljanje sa svojom suprugom. Kažu da je bio van sebe i da je gajio veliku mržnju prema Onazisu, optuživši ga čak da je jedini krivac za njegov slom braka. Međutim, Onazis je još više svojim ponašanjem iritirao izludelog Đovanija. On je čak napravio i ponudu rekavši: “Koliko hoćete za Mariju? Pet ili deset miliona?” Iz ovoga, i iz još mnogo toga, dalo se zaključiti da je Marija, nažalost, za njega bila samo još jedna skupocena igračka kojom su se lečili kompleksi. U prilog tome je govorila i činjenica da je u početku Aristotel zamišljao da ima i suprugu i ljubavnicu, pa stoga i nije razmišljao o razvodu, ali je na kraju morao da popusti pred konstantnim pritiskom od Marije. No, Marija se zavarala da će po okončanju Onazisovog braka ona biti sledeća i poslednja koja će stati sa njim na ludi kamen. Do tog braka nikada nije došlo i on je zauvek ostao njen ljubavnik. Njihova ljubav je bila snažna i strastvena, ali je uvek bila Marija ta koja je morala da pravi komprmise i prihvati Onazisa ne pokušavajući da ga promeni. Ona je bila smrtno zaljubljena, a on očaran njenom slavom i harizmom. Onazis se nije razumeo u umetnost, a operu nije mogao da podnese. Umesto da odlazi na koncerte, plesao je radije u tavernama na način kako se to radi u njegovoj domovini, a oko sebe je razbacivao tanjire. “Za mene je slušanje tih arija, kao kada bi dva italijanska kuvara izvikivala recepte za rižoto”, izjavio je jednom slučajno. Pa, ipak, kupio je svojevremeno čak sto karata da bi dokazao Mariji Kalas koliko mu je stalo da je vidi na sceni. Dešavalo mu se često da je, možda svesno, a možda i ne, ponižava, ne samo kao osobu, već i kao umetnika: “Imaj na umu, ljubavi, da ti nisi moja žena, niti domaćica u kući. Ti si samo gost”, “Ti si kao pevačica iz noćnog kluba sa zviždaljkom u grlu”. Godine 1960. Marija ostaje trudna, a Aristotel je protiv toga, jer već ima dece i ne želi ih više. Ipak, ona rađa sina koji umire odmah nakon rođenja. U početku se špekulisalo dosta na temu njene trudnoće. Prve biografije i mediji su navodili da ona nije rodila dete, već je prekinula trudnoću na početku, pod uticajem Onazisa. Međutim, kasnije je ipak utvrđeno da postoji dokumentacija o rođenju muškog deteta u izvesnoj bolnici, koje je ubrzo i umrlo. Nakon ovog tragičnog događaja, Marijin slab karakter počinje da isplivava na površinu. Nemajući hrabrosti da se suoči sa realnošću i krene dalje kroz život, ona se predaje tabletama za umirenje, kao svom jedinom utešitelju. Zbog smrti deteta Onazis nije pokazivao tugu, a nije ni pružao utehu skrhanoj ženi, već je nastavio sa svojim provodima, sad intenzivnije nego ranije. To je dodatno ubijalo nesrećnu Mariju. Ovi znaci nagoveštavali su početak jedne velike grčke tragedije

slika 2 Dive XX veka: Vissi darte, vissi damoreMarija je bez tuđe podrške bila osuđena na propast – i ličnu i profesionalnu. Nije bila hrabra da svoju karijeru izdigne iznad emotivne situacije i polako je počelo da opada interesovanje za nju kao opersku zvezdu. Emitujući takvu lošu energiju i očaj, nesvesno je gurala Onazisa od sebe, i gurnula ga pravo u naručje Žakline Kenedi (Jacqueline Kennedy), udovice ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija. 1964. godine, Onazis se po prvi put pojavljuje u javnosti sa Žaklinom Kenedi, koju upoznaje devet godina nakon početka veze sa Marijom. On se i ženi najpoznatijom udovicom sveta nakon samo tri meseca veze. Marija je bila šokirana. Vest o Onazisovom venčanju saznala je iz novina. Svet joj se rušio. Upoznavši njega, zapostavila je svoju karijeru i prepustila se životu kakav je vodio sav taj nakinđureni, lažnomoralni i pomodarski svet u kome je žena, kao što je bila ona sama, bila samo figura u službi tuđe bolje reputacije i egzistencije. Ondašnja kulturna javnost se pitala šta jedna takva primadona traži u svetu industrijalaca i biznismena koji nemaju sluha za njenu muziku, ali ni ona sama sebi nije mogla da da odgovor na to pitanje. Možda je ključ ležao u stalnoj želji za ličnim dokazivanjem, pa je smatrala da je to bio najispravniji način.

slika 4 Dive XX veka: Vissi darte, vissi damoreTežak psihički život uticao je i na fiziološko zdravlje Marije Kalas. Najviše se to odrazilo na njen glas i, po savetu lekara, morala je da okonča svoju pevačku karijeru. Poslednje koncerte u životu održala je na turneji sa Đuzepeom Di Stefanom (Giuseppe Di Stefano), italijanskim tenorom. Poslednji koncertni nastup Marije Kalas održan je u Japanu, 1974. godine. Ova turneja je bila njen lični trijumf, ali i profesionalni krah. 1977. godine snima film “Medeja” i potpuno se povlači sa scene, iako interesovanje medija za njen i Onazisov privatan život ne jenjava. Prema pojedinim biografima, Onazis nije prestao da se viđa i kontaktira sa Marijom nakon svoje ženidbe. Navodno je prošlo samo godinu dana od njegovog venčanja sa Džeki, kada je opet obnovio kontakt sa Kalasovom, a smatra se da su se i tajno viđali. To bi možda mogla da potvrdi i činjenica da je nakon tragične pogibije Onazisovog sina u avionskoj nesreći Marija bila velika podrška u njegovoj tugi. Sa pogibijom sina, Onazis dobija i ozbiljne zdravstvene probleme, i osetivši da mu se bliži kraj poziva Mariju da često da boravi kraj njegove bolesničke postelje, na šta ona pristaje bez pogovora. Svedoci su navodili da je Onazis tada govorio kako je voleo Mariju, ali na način kako je on to umeo. 1975. godine umro je Aristotel Onazis, a njegova ljubavnica Marija Kalas ostala je da pati u samoći svoga stana u Parizu. Dve godine nakon smrti svoje najveće ljubavi, 16. septembra, u svojoj pedesettrećoj, godini umrla je i Marija. Umrla je od bolesti srca, koje je oslabilo od prevelike upotrebe sedativa. Njen pepeo rasut je, po njenoj želji, u plavetnilo Egejskog mora i možda je nešto od njega odletelo do Skorpiosa gde je počivala njena najveća ljubav, Aristotel Onazis.

Prošlo je više od trideset godina od smrti ove slavne dive, a ona je još uvek kulturni simbol Grčke u inostranstvu i primadonna assoluta. U Antičkom teatru se svakog septembra izvodi gala koncert posvećen sećanju na opersku divu, a u Atini se održava prestižno međunarodno takmičenje operskih pevača koje nosi njeno ime i na kome učestvuju pevači iz dvadesetak zemalja sveta. 2002. godine, snimljen je film “Callas Forever” o Mariji Kalas u režiji njenog prijatelja Franka Zafirelija (Franco Zeffirelli), u kome se govori o njenim poslednjim danima u samoći i bolu. Ulogu Marije tumačila je Fani Ardan (Fanny Ardant), a partner joj je bio Džeremi Ajrons (Jeremy Irons). Kako navode strani mediji, najavljuje se još jedna biografska priča o Mariji Kalas, koju će igrati popularna glumica Eva Mendes (Eva Mendez).

slika 6 Dive XX veka: Vissi darte, vissi damore

“Vissi d’arte, vissi d’amore” – Živela sam za umetnost, živela sam za ljubav – su reči iz “Toske” i savršeno opisuju život Marije Kalas, pa se mogu smatrati i njenim epitafom.


Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.