Da li dolazi vreme kada ćemo samo uz obezbeđenje uživati u zlatnom nakitu na koži?
Upalim pre neki dan TV, kad počinje Dnevnik. “Baš fino”, pomislih, taman da vidim šta se dešava oko mene, pošto se u meni dešavaju vrlo čudna psiho-fizička zbivanja. Verovatno zbog vremenskih prilika, nemam drugo zdravorazumsko objašnjenje. Elem, gledam tako vest po vest i doživim šok. Iz policije savetuju građane da ne nose zlatni nakit van kuće. Cena zlata je skočila na tržištu, pa se za otkup može uzeti pristojna sumica. Određena grupa naših sugrađana, koja nema svoje zlato, počela je da otima tuđe. I to tu, na sred ulice, na sred pijace, u tramvaju ili supermarketu. Ovaj savet posebno važi za penzionere i one koji se tako osećaju, jer su nesposobni da se fizički suprotstave napasnicima, pa osim zlatne ogrlice mogu izgubiti i život.
“Baš lepo”, opet pomislih. Ako imam zlatnu ogrlicu, koju sam verovatno dobila za osamnaesti rođendan, kao i većina nas običnih smrtnika, moraću da je nosim u intimi svoga doma da me neko ne bi isprepadao, iskasapio ili ubio na sred ulice. A ta ista ogrlica košta oko trista evra, neka bude i petsto u najboljem slučaju. Da li moj život vredi tričavih pet stotina evra? Šta uopšte čovek može da uradi sa petsto evra? Da kupi sebi garderobu za jednu sezonu; ako je zimska po sredi, tu spadaju čizme – sto pedeset evrića, jakna – sto pedeset evrića, torba – sto, i to je već četiristo, i sto za prateću opremu: kapu, šal, rukavice, eventualno duks. Lep šoping. Dalje, može da uplati neko putovanje po Evropi, ali će za džeparac morati da doda još koju paru. Da, može da kupi novi kompjuter ili laptop ili iPhone. E, da, može da kupi polovnog juga, pa šta fali – važno je da se kotrlja. Što više razmišljam, to se više nerviram. Besna sam. Zar će mene neko na ulici tek tako da presretne, da mi vikne: “Daj tozla!” i otrči iza ugla? Nemoguće, nisam u pustinji, neko će pritrčati, zgrabiti otimača, nalupati mu šamare i oterati ga.
Tada se setih da mi je komšinica pre nekoliko dana ispričala svoj slučaj. Išla je na posao i spuštala se Ustaničkom, vrlo prometnom beogradskom ulicom, kad odjednom – neki čovek niotkuda se stvorio ispred nje i u trku je tresnuo po grudima. Dok se ona opasuljila od šoka, čovek je već pobegao. Niko od prolaznika nije reagovao, nonšalatno su prolazili gore-dole, dok je ona jedva došla sebi. Kada se napokon osvestila, shvatila je da je čovek želeo njenu zlatnu ogrlicu, ali nije uspeo da je pokida. Imala je sreće, verovatno je bio neki početnik.
Kada sam lepo razmotrila čitavu situaciju sa kradljivcima zlatnog nakita sa ljudi koji misle da bezbrižno šetaju gradskim ulicama, rešila sam da otvorim svoju kutiju sa dragocenostima. Imam neke lančiće, dobijene na poklon, jednu narukvicu, par priveščića, prsten i tačkaste minđušice. Lepo ću ih sutra odneti kod zlatara i unovčiti. Prodaću svoj zlatni nakit. Šta će mi, ako ne smem da ga nosim? Bolje da za taj novac kupim sebi nešto korisnije, recimo rukavice, ide zima, trebaće mi svakako. Nisam kukavica, ali ne bih da umrem zbog siće. A i ne volim žuto zlato. Bižuterija je nekako sasvim ok.
Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.
