Dnevnik iz Nemačke: Otkud ja ovde?

Dnevnik iz Nemačke: Otkud ja ovde?

strana 1 od 2

Sećam se da su tog jutra petlovi najlepše budili moj uspavani grad. Oblačila sam se nekom težinom ogrnuta i pitala “Kuda ja to sada trebam ići ako je ovo moj poslednji dan ovde, na poslu, u ovom stanu?” i kada sam sa par kapi onog mirisa vojvođanskog sna i parfema po kom bi me poznali dužinom celog sokaka do te žute zgrade dugogodišnjeg bivstvovanja, izletela iz kuće, nisam imala pojma da će biti ovako. Nisam ni slutila. Čika Cvećar na uglu, ruža za lep dan, stari Prevodilac malo dalje i najlepše starovremensko dobro jutro za damu tj. mene i par stotina koraka dalje svi oni ljudi sa kojima sam podelila i lepo i manje lepo. Nije mi trebao brzi voz, niti tramvaj u mom Somboru da bih negde stigla. Trebala je samo dobra volja i tih par koraka hoda koji se tu rodio i sazreo u nešto vrlo lično i posebno.

O da, bilo je jebeno teško, ali otišla sam ostavljajući sve nekom divnom sećanju, tek objavljenoj knjizi i roditeljima koji su sa strepnjom gledali negde gde ja još nisam mogla da pružim pogled.

***

Jutro u kome se rado sećam tih petlova je skoro svako jutro koje mi osvane ovde. U Nemačkoj. Voz je proleteo, ne prošao, mada mi Karenjina sve češće pada na pamet i njena sudbina dok stojim svaki put toliko blizu beloj liniji i gledam u šine čekajući da bar jednom uhvatim neki poznati odraz u tom vozu u kom se još ni jedna odraz nije uhvatio. Ovaj voz nije onaj iz mog detinjstva u kome sam imala svog dedu kapetana svih vozova, ovo je jedan od onih koje ne vidite kolikom brzinom seku vreme i misli. Vremeplov možda ka nekom boljem svetu?! Razbijač iluzija?! Sredstvo kojim ću otići u svoj prvi obilazak Frankfurta, u kome sam završila kada sam otišla?! Na vama je…

dnevnik iz nemacke 2 Dnevnik iz Nemačke: Otkud ja ovde?

Nisam nikad verovala da ću živeti u Nemačkoj. Nisam to ni želela. Iskrena sam. Sanjala sam o Italiji, Francuskoj, raznim divnim ostrvima, ali o Nemačkoj nisam. Nikad nisam učila nemački jezik. Nikad nisam volela Nemce. Bili su mi grozni na prvi pogled. Odbojni, hladni i poprilično bez ukusa na prvu loptu kada sam ih sretala na svojim putovanjima kako izgubljeni tumaraju okolo i fotkaju, a dokolenice zategnute preko kolena vrište da budu skinute. Da, to sam mislila, to sam videla.