“Nisam sigurna da li je ovo kraj poglavlja ili knjige, ali nikad ih nisam volela”, rekla sam mu suznih očiju dok smo pili kafu u centru grada.

Ćutao je. Previše smo toga rekli.

“Nemaš poverenja u mene, to je problem.”

“Pa teško je imati poverenja u nekoga ko te laže”, da sjajna rečenica. Bravo, pomislila je u sebi.

“Ne znam kako da te ubedim u to da govorim istinu. Ti samo teraš po svom. Šta god da kažem, ti me dodatno pokopaš.”

“Ne zanima me sada iskreno gde si bio onog podneva, noći kada si meni rekao da si na drugom mestu. Niti ću te pitati zašto ti je telefon bio isključen posle mog prvog poziva. Sećaš li se da si tako radio na početku naše veze? Dobre navike se nikad ne menjaju”, rekla je, pogledala ga u oči i nasmešila se.

“Tebi je ovo smešno?”, kazao je nervozno.

Tada je svađa počela iznova, a označavala je samo zvaničan početak kraja veze za koju su oboje mislili da će trajati zauvek.

slika114 Dnevnik jedne studentkinje (1. deo)

Najteža je ova, prva faza

Probudila se. Nije mogla da prekine da sanja. Bol k’o bol, tuga k’o tuga. Zna kad si sam, pa ti ne da ni da spavaš kao čovek. Ustala je, istuširala se, popila kafu. Telefon je zazvonio, automatski se nasmešila očekujući njegov glas, a onda se setila. Nije on. Inače ju je on budio i uspavljivao, ali više nema valjan razlog da to radi, bar ne njoj.

“Halo?”

“Pa dobro, hoćeš li doći?! Čekam te da učimo savremeni već pola sata.”

“Koliko je uopšte sati, sada sam ustala?”

“Imbecilu. Sedam. Opet sinoć nisi spavala? Si plakala? Ako si plakala ne želim više ikada da razgovaram sa tobom”, diskretno joj je naglasila Nica, njena očigledno zla, skoro pronađena, polusestra.

“Možda. Nisam sigurna da sam donela ispravnu odluku.”

“Draga, slušaj me, ovo ću reći samo jednom, (smeh), dobro evo sada ozbiljno. Na početku razgovora mi je izgledalo kao da mu je stvarno krivo, kao da te voli. Ali onda na dalje kreće laganje, najstrašnije izvlačenje, izmišljanje. Takav razgovor ne vode dvoje koji se vole.”

“Osećam se kao da sam sama na svetu”, rekla je bacivši se u postelju.

“Zar si zaboravila ko je glavna kučka u ovom gradu? De, de, desi se i tebi da zaboraviš ko si. Uvek ću biti tu za tebe. Uvek, čak i ako se ponašaš kao totalni idiot. Pogotovo tada. Ajde sada dolazi, imamo ispite.”

Slušala ju je, dok su joj se suze utrkivale koja će prva da stigne do porcije jagoda sa šlagom. To je jedino i jela od kada… Pa znate već.

slika212 Dnevnik jedne studentkinje (1. deo)

Umele su da se posvađaju, da se ne podnose, kažu svašta jedna drugoj, ali na kraju dana ili meseca (zavisi od svađe) legle bi u isti krevet, gledale bi omiljenu seriju, pričale o svemu

Bila je srećna što joj je Nica prijateljica. Ona je bila kao jedan deo nje, čudan deo zaista, ali na dobar način. Umele su da se posvađaju, da se ne podnose, kažu svašta jedna drugoj, ali na kraju dana ili meseca (zavisi od svađe) legle bi u isti krevet, gledale bi omiljenu seriju, pričale o svemu.

“Hvala ti. Volim te.”

“Ako vidim da si još jednom zaplakala, nikad te više neću zagrliti. Osim, naravno, ako ne plačeš, jer sam rekla nešto zlobno, hahaha. Samo tada!”

“Moram da nastavim dalje. Ne znam još uvek tačno kako, ali… Verovatno sam, morala da napravim haos od svog života da bih mogla da ga sredim.”

“Verujem u tebe. Bravo. Ajde sada dođi! I donesi mi slobodno sladoled iz “Caribica”. Ćaooo!”

Smejala se narednih četiri i po minuta koliko joj je trebalo da smaže jagode. Luda je ta njena Nica.

Ustala je proverila Facebook. Uvek se prepadne kad joj tako iznenada iskoči prozorčić za ćaskanje. Drugarica.

“Ej, si dobro?”

“Na trenutke, ali proći će. Biće bolje, nadam se.”

“Naravno da će biti. Nije ti prvi put, znaš kako ide to već. Je li ti se javio?”

“Nije”, dok je kucala na tastaturi ta četiri slova, osetila je kao da ju je neko presekao na pola.

“Mislim da će ti se javiti. U slučaju da se ne javi, onda zasigurno znaš da si uradila pravu stvar.”

“Ne želim da sebi otežavam, pokušavam da ne mislim na to.”

“Biće ok, znaš i sama kako ide, malo plačeš, malo ne jedeš. Tužne pesmice, vaše slike, iii šta? Dođe drugi…”

Ustala je od računara i zahvalila se nekoj sili što ima ovakve drugarice. Obukla je divan plavi komplet, stavila rajf i parfem, ne onaj što joj je on poklonio, već drugi i izašla iz stana po sladoled iz “Caribica” za njenu Nicu.

Bila je svesna da ne može da ostane u ovakvom stanju, jer joj to ne priliči. Postoje tuge koje vas obuzmu kada vam je to najmanje potrebno, ali upravo je u tome vaša snaga. Da ih tada prevaziđete ili barem da naučite da živite sa njima. Ne zavaravajte se, nikada ništa neće proći, ali dobro je to što ljudi zaboravljaju. Isto kao što će ova naša studentkinja da zaboravi šta se dogodilo tamo jednog davnog petog avgusta, zaboraviće da je doživela nešto što ljudi kažu da se dogodi jednom. Uostalom, potvrdiće onu da ako nekoga volite, pustićete ga da ode. Da li će da se vrati? To je na njemu. Da li će ona tada da ga prihvati? E to je na njoj.


Marina Marinković je previše puta menjala svoj potpis. Stoga, zaključuje da voli promene u životu, muziku i pisanje. Na fakultetu je otkrila je da ima zlu polusestru, koju (za sada) mnogo voli. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste, to se nikad ne menja.

Editors choice