U četvrtom krugu Danteovog “Pakla” nalaze se lakomi i rasipnici. U večnom sukobu i osuđeni na beskonačno ponavljanje radnji koje su ih dovele na ovo mesto. Među najuzbudljivija poglavlja u svetskoj istoriji spadaju svakako ona o hirovima najobesnijih predstavnika vladarskih dinastija, koji su svet oko sebe doživljavali kao privatno carstvo luksuza. To u istoj meri važi i za savremene zvezde šou-biznisa, ikone filmske industrije, sportiste i tv magove. Rasipništvo nije samo loša osobina, ono je pogled na svet, doživljaj stvarnosti i shvatanje života. Deviza “Posle nas potop” zvuči kao tajni kod za razotkrivanje jednog posebnog karaktera. Ulazak u maserati Fransoaz Sagan ili pogled u privatne odaje Luja XIV. Kroz ključaonicu, naravno.

Često možemo čuti kako su najbolje stvari u životu besplatne. Iza ove devize obično stoje avanturisti, boemi i veliki ljubavnici. Kao i najokoreliji rasipnici i oni su večiti poklonici hedonizma. Vrednost života potvrđuje se isključivo kroz uživanje, kroz neprestanu degustaciju čulnih izazova. Život je gozba, ili pij ili idi”, maksima je stara nekoliko vekova. Muškarac hedonista ne štedi vreme, energiju i novac da bi zadovoljio svoje prohteve. S druge strane, rasipnik, koga prepoznajemo upravo po toj njegovoj osobini, najviše uživa u posedovanju kao takvom, u samopotvrđivanju kroz ono što se nalazi u njegovom vlasništvu. To naravno ne znači da možemo govoriti o bilo kakvoj “štedljivosti” avanturista i boema (vrli predstavnici hedonističke sorte), ali bez obzira na sve sličnosti, reč je o dve vrste uživanja.

“Jednostavno, nisam u stanju da ukočim, iako neprestano razmišljam o tome da moje navike prevazilaze moje finansijske mogućnosti”, tvrdi poslovno ostvaren tridesetpetogodišnji muškarac, koji ima sve uslove za “sreću” ukoliko ovu kategoriju poistovetimo sa nekom formom materijalističkog raja. Jednostavno ne mogu da odolim, a da ne priuštim sebi sve ono što predstavlja vrhunski kvalitet u svim sferama života. Na kraju, završavam sa dugačkom listom troškova i etiketom rasipnika.” Želja za kvalitetnim življenjem nije sporna. Zvanični jezik medija je naziva “standardom”. Masovni mediji je promovišu kao imperativ i suštinu življenja. Skromnost je, kao nikada do sada, obezvređena i tretira se kao sinonim za glupost. Na sceni su velike ambicije, grandiozni prohtevi i oštri zubi. Kvota poštovanja i, nažalost, samopoštovanja, što je mnogo problematičnije, meri se isključivo kroz broj zlatnih kartica u novčaniku. Jaz između želja i mogućnosti ne stvara samo rasipnika, već i nezadovoljnog čoveka. Ali to je samo jedan vid “greha”, koji je u Danteovoj hijerarhiji zaslužio skromni četvrti krug, dakle, negde na polovini levka. Naime, rasipnik se može biti i sa vrlo skromnim sredstvima. Zamislimo situaciju u kojoj imamo hiljadu dinara na raspolaganju i tri dana pred sobom do sledećeg “priliva” novca. Stanje u kom ćemo dočekati jutro tog trećeg dana otkriva gde se nalazimo na lestvici između štedljivosti i rasipništva. U pozadini celog problema jeste stepen lične racionalnosti u pristupu novcu. Ali, da li je samo to?

Kao i u mnogim drugim stvarima, pitanje je i ovde isto. Šta se dešava sa čovekom koji, iako pokušava, ne uspeva da bude racionalan? Da li je reč o pogrešnom vaspitanju, lošim uzorima u neposrednoj okolini ili nečem trećem? Jasno je da model ponašanja “viđen” i prihvaćen u porodici igra bitnu ulogu, ali ličnost se razvija upravo prevazilaženjem pogrešnih modela i samoinicijativom. Ukoliko posmatramo rasipnike u sopstvenom okruženju, steći ćemo drugačiji utisak. Lično, uvek mi se čini da oni svakom novom kupovinom, svakim novim potpisom na računu ili online porudžbinom zapravo kupuju nešto nevidljivo i neuhvatljivo. Sumanuta trka po šoping centrima izgleda kao jurnjava za efikasnim lekom za popunjavanje “opasnih praznina”. Potraga za zadovoljstvom, koje se može kupiti, daje samo kratkotrajne efekte. Terapija je po pravilu neuspešna. Kada je posedovanje i trošenje opsesija, bez obzira na to u koju ličnu parolu, odnosno izgovor, bilo umotano, “predmet želje” biva obezvređen onog trenutka kada se javi novi prohtev. Zbog toga često čujemo rečenicu: Ali, ovo zaista moram da imam”. Iako može da zvuči šopenhauerovski pesmistično, ali pravo zadovoljstvo se nikada ne postiže sasvim. Ostavimo sada po strani ličnosti koje imaju dovoljno, sopstvenog ili tuđeg, da pozlate ceo svoj svet zavidnom cifrom karata. Merna jedinica za vrednost njihovog života ili stila, po kojem teže da budu i ostanu zauvek prepoznatljivi, jeste merna jedinica plemenitih metala. Posle njih će ionako doći potop. Takozvani, običan čovek, zagnjuren u konflikt želja i mogućnosti, taj mali rasipnik koji tako mnogo želi, neprestano živi u sopstvenom ličnom potopu. Zbog toga se potraga za neuhvatljivim zadovoljstvom pretvara u realno nezadovoljstvo i stres.

Okorele tvrdice i štediše obično su mnogo iritantniji. Za mene, rasipnik je uvek nekako melanholičan, skoro pa poeta, u svojim neprestanim hirovitim izlivima. Ekstremna racionalost, kako obično doživljavam najtvrđe škrtice, ponekad mi se čini kao neko zlurado i pakosno negiranje života. To se takođe odnosi i na one neukusno neskromne u glorifikaciji sopstvene skromnosti. U njihovom društvu uvek se osećate prozvanim. Kao nudista na porodičnoj plaži. Kao da vam konstantno nešto imputiraju promocijom svog načina života. Čak im je i pogled strog i gotovo prezriv. Zbog toga i u slučaju ove grupacije odsustvo, odnosno prisustvo racionalnosti nije jedina determinanta. Kao i kod rasipnika, i ovde postoji onaj “odlučujući ostatak”. Obično je reč o strahu od oskudice, permanentna vera da će kad-tad doći ona “crna vremena” iz patetičnih balalajki, ali i o tvrdičluku, koji takođe vidim kao lakomost. Toliko ste lakomi na ono što imate da vas i sama pomisao o davanju, deljenju, investiranju u drugog potpuno blokira. Baš kao najveći strah. Očigledno je da se esktremi uvek negde dodiruju. Rasipnik se boji da nešto nema, ekstremni štediša se boji da nešto neće imati. Obojici je posedovanje od vanserijskog značaja. Zbog toga biram cvrčka. Mada bajka o rasipniku i štediši ne odgovara fabuli basne o cvrčku i mravu, već na nju izdaleka liči, cvrčak je apsolutni heroj, jer jedini zna da su najbolje stvari u životu besplatne. Zimu će već nekako preživeti, ionako je globalno zagrevanje neminovnost koja nas sve očekuje bez obzira na bankovni konto i navike.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.

Editors choice