Sećate li se, kada ste bili sasvim mali, ali dovoljno stari da mislite da razumete ljubav? Kako ste tada zamišljali kako ćete jednoga dana negde slučajno videti ispuštenu “Politiku” na pločniku, i da će se vaša ruka sresti sa rukom mlade dame čije su to novine. Ona će otcepiti mali deo feljtona na kome piše nešto zanimljivo, zapisati vam broj u uglu. Svideće vam se taj članak, i vi ćete je pozvati. Tako sve počinje. Bilo bi dobro, to naš zavodnik zna, sve trenutke kao što su ovi proći bez savesti, iako vam se to možda čini loše.

Nije on preterano književno obrazovan, ali dok vam govori, dok piše za sebe tekstove, sa takvom lakoćom se nižu njegove reči, čineći savršene rečenice koje za vas stvaraju misli potpuno nove, nepoznate vašem umu. Posebno ženskom umu. Nije ni običan zavodnik, ni govora o tome. Prosto je svet za sebe, i često bi u njega puštao lepe, ili pametne devojke, ali tek da osete nebo koje on stvara svojim delima. Uhvatio bi njihov osmeh ili pogled, kada god je želeo, i to bi mu bilo dovoljno. Ponekad bi dovodio dame do ivice kada bi mu dale sve, a onda ih ostavljao. Svaki put bi imao pristup koji je sasvim jedinstven, i devojke bi se za njega vezivale u trenu, a on je odlazio.

Na neki način, one su prevarene, reći ćete. Pa, slažem se sa vama. Ali, moram vam reći, da njihovi životi posle njega bili su potpuno izmenjeni. Ne bi nijedna mogla na bilo koji način da prepriča susret sa njim, kao što biste mogli da ispričate neki neverovatan san. Ne bi više znala ko je ona sama, ali nikako ne bi bila osramoćena, pa on to ne bi dozvolio. Ostajao bi zauvek da živi u njenim mislima, i sve su ga naizgled u prvim trenucima mrzele, dok su stope nestajale sa njegovim koracima, a tragovi bi ostajali samo onde gde ih niko ne može videti, u srcima svih devojaka koje je zaveo.

Slika 156 Dnevnik zavodnika

Džentlmen od kamena

Njihove misli o njemu nikada ne bi sasvim izčezle, i nikada ne bi prestajale da ga vole, o naprotiv. On uživa u svakom trenu koji mu vreme pruža, ali ne radi to jer naizgled zaista nema savesti i osećanja. On prosto traga za vrhuncem, ali ne uživanja, iako je svaki njegov susret sa devojkama upravo time ispunjen, već vrhuncem sreće. Kroz ljubav, jednoga dana kada bude sišao u ovaj sjajan dan kakav još ne poznaje, ali zna, da naći će ga. Koliko mu se samo puta desilo da se potpuno promeni, i tada bi bio kao duh. Ipak, taj svet kojim on vlada izuzetno je nesiguran i prevrtljiv, iako u srži dobroćudan. Gubio se u njegovim mračnim noćima, da bi ga ujutru čekalo toplo sunce, i potpuno sveže misli o tome ko je on zapravo.

Doduše, mnogo je lošeg odigrano u noćima koje su prethodile jutarnjem nebu. Posebno je visoko uzjahao svoj ego jedne noći, kada je sreo devojku, koja nije imala ništa osim svoje ljubavi za njega. Tako je jako tresnuo o zemlju, želeći da dočeka nju u svom naručju. Pomislio je tada, kako se ona sme baciti njemu u ruke tek tako, jer nesiguran je svet pod njegovim nogama, a i duboko je čvrsto tlo. Hrabro, a kako vas strah samo čini lepom, mlada damo. Dok je tamo, sa svojim zelenim pogledom, od njega odlazi polagano. Ali samo strpljivo zavodniče. Srešćeš je već ponovo, a do tada je nećeš zaboraviti. Uhvatio je njen pogled samo na tren, ali to je bilo dovoljno, jer njegov pogled se ne zaboravlja tako lako. Ona je divna, biće njegova.

Svaki je njegov pokret unapred poznat, ali samo njemu, i svaki tren koristi savršeno, primećuje svaki detalj njene haljine, dela kao nijedan drugi muškarac. Čeka pristojno pravi trenutak, a zatim je njeno vreme provedeno sa njim savršeno, jer on ne dozvoljava ljubavi da ga zanese, iako u njoj uživa. Drugo bi se jednostavno prepustili, pustili stvari da idu svojim tokom, i na kraju večeri pomislili kako je sve ispalo kako treba, ali ne i on. Svaki trenutak kontroliše, jer njeno veče je tada zaista savršeno, i njegov cilj se tako lako ispunjava, a to je uživanje.

Slika 242 Dnevnik zavodnika

Dok ne naiđe na nju…

Ali na nju nije zaboravio, pa nije on zao kako se čini. Ona se provela kao nikada do sada, tako ugledno i elegantno, ali u srcu je zapravo divlja strast koju on tako lako pokreće, i oni se rastaju, on prstima dodiruje obod svog crnog šešira i odlazi sa zalaskom na svom egu, dok ga ona zaljubljeno gleda, nikada ne zaboravljajući njegove poljupce koji su joj svet okrenuli naglavačke. Mogla bi živeti u tim sećanjima doveka, toliko je to bio… On. Ali ona, u koju se zaljubio, njen lik, jedini pored hiljada devojaka, nikada nije bio jasan. Osetio bi da gubi kontrolu nad svojim čulima, i tada bi uzviknuo, da bez uporišta je u njenom moru, “Ma divljajte sile, moje ste!”. Kada god bi njegove oči ugledale zeleno, on bio bi besan, jer toliko želi videti njen lik, a tu je sve ostalo, divlji talasi strasti i ljubavi, udarajući nekontrolisano u ritmu njihovih srca. Zaista, zaljubljen je.

On uživa u tim trenucima bez nje, trenucima čežnje u kojima budan sanja, znajući da će sutra, rano, sa suncem ugledati nju. Dolaze oni majski dani, i on je grlom u jagodama, mlade devojke šetaju morem ulica, more koje osećanja čini slobodnim, gde se može započeti bilo šta. On u njima uživa, ali ga ne vesele kako je očekivao, jer misli na nju. Odlazi sa tople kaldrme, i stoji na ivici reke, visoko iznad vode. “Pa hajde, slučaju, prepusti mi nju! Neka me ne pogleda, neka za mnom čezne, ljubi me ili mrzi, ali daj mi priliku, podlo je misliti da jači si od mene! Kakav je užitak prepustiti se, kakav su užitak uzbuđenja u meni samom!”.

Plašio se jedino dosade, i toliko mu je “možda” padalo na pamet, utoliko više koliko se trudio da o njima ne misli. Spremio je novac da krene za njom, samo kada bi znao kuda, koji će ga put odvesti njoj. Nije se on trošio na lake devojke, sa njima je bilo zanimljivo tek razmeniti onih par pogleda, i one bi odmah na njega padale. Trebalo je osvojiti plemenite, pametne, nju. Bila je to čast, jer tada bi znao ko je, iako je to nepogrešivo vodilo u one noći u kojima bi se iznova pronalazio, i nadao da će jednoga dana dan završiti jutrom, u njenom naručju.

Slika 337 Dnevnik zavodnika

U njegovim poljupcima je gubila stvarnost

Čedna je, ljupka, drska i radoznala. Kasno uveče, dok nebo još uvek čuva uspomenu na sunčeve zrake pod kojima je sreo danas, on misli, ima li ikakve lepše reči od one kojom se rešava zagonetka, kao što je ova mlada devojka. Devojke tako dugo sanjaju, a onda se najednom bude. Gledao ju je iz prikrajka dok je šetala korzoom, tako lagano kao da prkosi zemlji, očiju velikih i sjajnih, iza kojih se krije dubina bez pristupa, ali se nazire nešto nestašno divlje. Ponosan i otmen hod. Kako je lepo biti zaljubljen, a kako tek zanimljivo je to i znati. Polako i dugo želi uživati ovaj dar od Bogova naš zavodnik. Njihov je ljubimac, pa samo nebo mu govori da je ona u ovom gradu, predao se njoj, više nego svojoj prvoj ljubavi.

Devojku zavesti, to nije ništa. Treba naći nju, vrednu zavođenja. Nije znao čime se drugi ljubavnici služe, ali ta sredstva moraju biti prilično žalosna. Kako neka ljubav može biti pravo uživanje, ako ne poseduje potpuno podavanje partnera? Njegova duša traži svim silama njen duh, samo po tome može ljubav postati zanimljiva. No, da bi se došlo do tog cilja, treba imati srca, a postupci uobičajenih ljubavnika tome ne sliče. Ah, kako su njene usne prelepe, i mora biti da na njima nosi svoje srce, poljupci za kojima čezne… Kako bi bilo zanimljivo, zaviriti u sile koje vode naše živote.

Eto, ona još ni ne zna da će njeno srce voleti samo njega, ali njena sudbina je već određena, kao što je sigurno da će on saznati njeno ime. Ako nešto čini, on to čini iz ljubavi, kao što je i ljubi iz ljubavi. Ona ne žudi za raskošnim haljinama, i neprezriva je prema onome što se njenim prijateljicama dopada, živi u svetu fantazije. Provodi sate čekajući je, da bi te trenutke planirano potrošio kao malenkosti. Izbegava da je pozdravi, i kada bi je sreo pri dolasku ili odlasku ne bi se na nju ni obazreo, ali nije ni morao, jer znao je da, dok odlazi od nje, njen pogled ga prati, i njena sudbina biva polako određena kako je i želeo. Kada je sam, izgovara njeno ime iznova i iznova, pa bilo bi šteta kada bi ovako lepu devojku morao nazivati nekim ružnim imenom, ali njeno je savršeno opisuje.

Kada je ugleda kako priča sa drugaricama, na njenim usnama koje retko govore vidi samo laki smešak. Ponosna je, i to mora kao odlučujući faktor biti deo njegovog plana. O mašti i strasti ona ništa ne zna, a toliko je ima! Romani imaju običaj da kažu “videti je i ljubiti je bilo je jedno”, ali šta romani znaju o ljubavi, pa ne mogu biti manje u pravu! Prikazati stvar tako lakom nije ništa drugo do prevara. Važan je prvi utisak, koliko i sve što je do sada o njoj saznao. Još je važnije, što se taj prvi dojam tek neznatno promenio, što u njegovu, što u njenu korist. Kada bi samo znao, kakvi su njeni osećaji. Zna da nije bila zaljubljena, to se vidi po poletnosti njene duše.

Samo, da li je prihvatiti kao ženstvenu, ili prosto kao lepu i ljupku? Jer velika je razlika, i tada on tako mnogo rizikuje, uzimajući u obzir “changement”. Pomislio je, kako plan treba malo izmeniti. Potrebno je pribaviti joj ljubavnika, i on će drage volje to i učiniti. Mora to biti neki kavaljer, koji bi joj se našao u svakoj prilici, pa ljudi pogrešno misle da devojkama to šteti. Samo, mora biti presitnog formata za njenu strast. On neće privući njenu pažnju, i učiniće joj ljubav običnom, bezvrednom, učiniće da ona posumnja u sebe.

Sumnjajući u svoju realnost, pomisliće, pa ako je ljubav takva, onda nije ni vredno ljubiti, čineći sebe ponosnom, zanimljivom za njega. I dok takva blista u svom sjaju, biće njemu još zanimljivija, nesvesna pada koji joj on približava. Mislio je, kako bi najbolje bilo naći nekog stidljivog mladića, jer koliko god devojke volele prave muškarce, uvek su bile slabe na ovakve, nespretne momke. Veliko je umeće koristiti to kao moćno oružje, ali nema se čega plašiti, jer taj kavaljer neće umeti da izvede to onako kako bi to izveo on. Neće znati, da treba skinuti masku i dobro se snaći onda, kada bi devojka pomislila da bismo se tako nespretno zbunili. Jer, bojažljivost u stidljivosti je ono sredstvo koje ruši odnose među polovima i otvara nam vrata, i tada je pravo vreme za napad, kada ona shvati da nismo više deca, već muškarci.

On napinje strelu ljubavi do krajnjih granica, jer dok ne dođe momenat kada će na nju sručiti svu zaljubljenost, svaki tren sa njom mora biti hladan, nikakvo besmisleno ranije prisvajanje, da ne bi kojim slučajem time umanjio šanse da strela potpuno obuzme njeno srce. A kada je otpusti, ona postaće samo njegova, i niko mu je tada ne može oduzeti.


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice