Na kosmičkoj skali ljudi su potpuno mali i nebitni. Živimo na omanjoj planeti, koja pripada jednoj prosečnoj zvezdi, u galaksiji koja se nalazi u zabačenom uglu univerzuma u kome ima 25 puta više galaksija nego što ima ljudi. Mi ni po čemu nismo povlašćeni, samo nam se mnogo posrećilo. Splet okolnosti i hemijskih reakcija, pogodan trenutak i malo evolucije. A opet, izgleda da ljudi to stalno zaboravljaju. Uvučeni u svoje svakodnevne živote, ne prihvatamo ove istine, već idemo iz dana u dan, iz obaveze u obavezu, ne obraćajući pažnju na svet oko sebe i na svoju planetu, jednu jedinu koju imamo. Gledamo kako da najviše koristi izvučemo za sebe, sebično zanemarujući potrebe i nemajući razmevanje za druge ali i za sebe same. Ne vidimo koliko su naše sebične želje i napori nebitni u velikom kosmičkom poretku.

Isto kao što i čovek koji preživi nemoguće nekada uzima da slavi taj dan kao svoj rođendan, jer zna koliko je sreće imao, tako i mi treba da budemo zahvalni, jer smo na kraju puta, posle svih skretanja i raskrsnica evolucije, dužni ovoj planeti naše postojanje. Kaže se da je astronomija jedna od nauka koja najviše ukazuje na naše nedostatke. To možda i najbolje pokazuje sledeća fotografija.

yyyy Do beskrajnosti i nazad: Bleda plava tačka

Ovo je snimak planete Zemlje sa razdaljine od šest milijardi kilometara, najdalji ikad snimljen, koja predstavlja poslednji pogled letelice Voyager 1 u pravcu Solarnog Sistema, nakon što je prošla Saturn, 6. juna, 1990. godine. Nakon toga Voyager je nastavio ka prostranstvima međuzvezdanog prostora. Ova fotografija je ideja velikog naučnika i astrofizičara 20. veka Karla Segana, o kojoj je kasnije i napisao knjigu  pod nazivom “Pale Blue Dot: A Vision of the Human Future in Space”. Kažu da ga je fotografija, kad ju je video, jako dirnula, i tada je dao jedno svoje viđenje i razmisljanje na ovu temu. Ono što sledi je moj prevod njegovog opisa ove ideje i fotografije, za koji smatram da na neverovatan način pokazuje celo prostranstvo kosmosa i našu poziciju u svemu tome:

“Mislio sam da bi bilo dobro nakon Saturna, baciti još jedan, poslednji pogled ka kući. Od Saturna, Zemlja bi bila previše mala da bi se mogli razaznati detalji. Naša planeta bi bila samo tačka svetla, usamljeni piksel, teško prepoznatljiv od drugih tačaka svetla koje bi Voyager video, obližnjih planeta, dalekih sunaca. Ali baš zbog neprepoznatljivosti naše planete, prikazane na taj način, bi vredelo imati ovakvu fotografiju. Ideja da je Zemlja samo jedan delić u ogromnom i sveobuhvatnom kosmosu, bilo je dobro shvaćena od strane antičkih filozofa. Ali niko je nikad nije video sa takve udaljenosti, ovo je bila naša prva šansa, a možda i jedina u decenijama koje dolaze.

Pa, evo je. Kvadratići mozaika koji čine planetu, na pozadini od razmrljanih udaljenih zvezda. Zbog refleksije sunčevih zraka o letelicu, Zemlja izgleda kao da je u krugu svetla. Kao da postoji neka posebna važnost ovog malog sveta. Ali to je samo slučajnost geometrije i optike. Nema naznake ljudi na ovoj slici, našeg menjanja Zemljine površine, naših mašina, ni nas samih.

Sa ovog udaljenog mesta posmatranja, Zemlja ne izgleda kao da je od nekog posebnog interesa. Ali za nas je drugačije. Razmotrimo opet tu tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj svi koje volite, svi koje poznajete, svi za koje ste ikad čuli, svako ljudsko biće koje je ikad postojalo – živelo je tu. Skup svih naših radosti i patnji, hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i svaki sakupljač, svaki heroj i kukavica, svaki stvaralac i uništavač civilizacije, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svaki otac i majka, svako dete puno nade, pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaka superzvezda, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste – svi su živeli tamo: na čestici prašine zaklonjenoj zrakom Sunca.

Zemlja je veoma mala pozornica, u nepreglednoj kosmičkoj areni. Setite se reka krvi, prolivenih od strane svih onih generala i vladara, da bi, u slavi i trijumfu, mogli da postanu trenutni vladari delića tačke. Setite se beskrajnih okrutnosti počinjenih od strane stanovnika jednog ćoška piksela prema jedva prepoznatljivim stanovnicima nekog drugog ćoška, koliko su česti njihovi nesporazumi, koliko su spremni da ubiju jedan drugog, koliko je žarka njihova mržnja.

Naše zablude, naše umišljeno samouvažavanje, obmana da imamo neki privilegovani položaj u Svemiru su izazvane od strane ove blede tačke svetla. Naša planeta je usamljena mrlja u velikom okružujućem mraku kosmosa. U svoj toj nepoznatosti, u svom tom ogromnom prostranstvu, nema ni naznake da će nam pomoć doći s nekog drugog mesta da nas izbavi od nas samih.

Zemlja je jedini svet za koji znamo da sadrži život. Ne postoji ni jedno drugo mesto, bar ne u skoroj budućnosti, gde bi naša vrsta mogla migrirati. Posetiti, da. Naseliti, ne još. Sviđalo vam se ili ne, Zemlja je mesto gde se trenutno nalazimo.

Kažu se da je astronomija pokorno iskustvo koje gradi karakter. Verovatno ne postoji bolji pokazatelj glupavosti ljudske sujete, od ovog udaljenog snimka našeg malog sveta. Za mene, ona naglašava našu odgovornost da se odnosimo ljubaznije jedni prema drugima i da sačuvamo i negujemo bledu plavu tačku – jedini dom za koji znamo.”


Miljan Martić je student FON-a, zaljubljenik u tehnologiju i astronomiju, ali i veliki ski-manijak. Uživa u čaši dobrog vina u prijatnom društvu, mirisu vazduha posle kiše i kafi uz obalu reke.

Editors choice