Da smo večeras na nekom drugom mestu, rekla bih vam da je vreme tmurno, depresivno i da najradije želim da ostanem ušuškana u toplom krevetu ove starinske sobe za koju sam odvojila i više nego dobar deo svog novca. Ali, večeras spavam u Milanu. Spavam? Samo ako moram. Zato poskakujem iz kreveta i sedam za ogledalo započinjući spremanje za večeru sa mojim “dragim”. Prsten na desnoj ruci podsećao me je da više ne može da se dogodi ništa posebno. Ove večere postale su najobičniji kliše. Posmatram svoj odraz u ogledalu naslonjen na desnu ruku. Bože, alergična sam na ovaj prsten. Nervozno ustajem, zapinjem, te nastavljam do prozora. Širom ga otvaram i osećam se bolje.

Tu su ljudi, buka, život, nisam sama. Vadim telefon iz džepa, sedam na rub prozora i počinjem da čitam stare poruke. Stare poruke od stare ljubavi. Otišao je i brže nego što se vratio. Verovatno nije znao da sam ja svih ovih godina, eto, ponekad, slučajno, u prolazu, kada sam bila sama, ubijala sitne jutarnje sate misleći na njega. Nije znao da ovaj prsten na mojoj ruci meni ne predstavlja ništa osim obavezu da se skrasim, da ne zastajem. Verovatno nije znao da sam ponekad u teškim trenucima mislila na nas i shvatala da je sve prolazno, što me je u istom trenutku smirivalo i činilo nervoznom.

Pitala sam se da li se ikada pitao odakle onaj osmeh kada smo se nedavno ponovo sreli? Zašto je bio toliko velik i iskren? Da li se pitao otkud onaj čvrsti zagrljaj sa rukama oko njegovih ramena pun vernosti i emocija kao da se nikad nismo rastali? Ni ja nisam bila sigurna da li je bio samo posledica najlepših uspomena ili nešto više. I dok se prisećam i čitam poruke, kroz misli mi prolaze reči legendarnog Radeta Šerbedžije…

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,

Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,

Sretni me,

Kao da me srećeš prvi put.

Nismo li se mi već negdje vidjeli,

Kaži… i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno…

I noći zaboravi…

Gradove kojima smo mijenjali imena,

I ucrtavali u karte samo nama dostupne…

Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,

uvali mirnih voda.

Otok naš i ime broda pjesnika

koji nas je tamo nosio…

Iskrada mi se osmeh koji guta jednu suzu, potom drugu, te treću. Ne lažu ljudi kada kažu da se samo jednom stvarno i iskreno voli. I to kad si mlad, kad si onoliko mlad da sav prštiš od naivnosti i neiskvarenosti, kada je ljubav koju čuvaš veća i od tebe samog, kada te prevazilazi. A ja sam ga volela tada, baš tada, bez šminke i previše ravne kose, u bezimenim patikama, na kiši u našoj kućici u parku kada sam se smrzavala i kukala dok me grejao zagrljajem, ali to je bilo dovoljno, mi smo bili dovoljni. Ležati sa njim u mraku, pričati, ili se burno svađati i udarati sve oko sebe kao da smo već godinama u braku. Sati njegovih molbi da izađem i isti sati mog durenja i ponosa. Eh, da mi je sada da vratim taj trenutak, izletim iz kuće i bacim mu se u zagrljaj. Te svaki mali školski odmor u njegovom zagrljaju i tako četiri godine… Prava gimnazijska ljubav, kako su mnogi govorili.

slika20 Do poslednjeg daha

Neki ljudi ostavljaju neizbrisiv trag u našoj duši

Nije naša ljubav bila jednostavna, bila je burna, ponekad teška, za druge nedodirljiva, za nas velika, a za mene neprevaziđena. Ta bliskost, ta neizmerna bliskost kakvu smo imali kao da smo zajedno rođeni… Trebalo je da budem srećna jer sam tako mlada pronašla pravu ljubav, što o njoj nisam govorila pokaznom zamenicom, ja sam je osećala, ona me je održavala. I smešno mi je danas kako sam tada umela da je odgurnem od sebe rečenicom: “Ja neću da se vežem”.

A potom sam uz garderobu spakovala i ljubav, i suze, i tugu, i sreću, i smeh… Voz za Beograd. Zbogom stari dobri živote, koliko sam te mrzela, toliko danas čeznem da ti se vratim. Sad sam tu gde jesam, svojom dobrom voljom, želela sam da počnem da živim snove, a ne da se vodim nepredvidivim tokom života, ovaj put za sebe sam izabrala. I svako “da” koje sam rekla, ja sam rekla svesno.

Odbacujem sve misli, vraćam telefon u džep, vraćam se pred ogledalo i nastavljam da se spremam…

Naročito zaboravi.

Ulicu divljih kestenova s početka Tuškanca,

I onaj naš poljubac na kiši

Za koga bi znala reći:

“Nikada neću zaboraviti”.

Molim te zaboravi…

I kada ti kažem da zaboraviš,

Kažem ti to zato što te volim

Kažem ti to bez gorčine,

Otvori oči ljubavi,

Našim gradom prošli su tenkovi.

Odnijeli su sobom sve što smo bili,

Znali, imali…

Zato… Zaboravi.

Čemu sjećanja…?

I već trčim ovim elegantnim ulicama, tu i tamo mi pažnju skreće meni nepoznat jezik, koji tako dobro zvuči. Italijani kao da pevaju dok govore. Ulazim u restoran i ugledam ga. Tako je uglađen i fin, baš takvog sam zamišljala kao mala dok sam se još igrala sa lutkama, moj saputnik i izabranik danas. Ponekad me zaista grize savest što sam sposobna da u svojim mislima odlutam toliko daleko od njega. Prilazim mu i strasno ga ljubim. Sedam prekoputa i uzdignute glave presavijam krpenu salvetu, još uvek vidno zbunjena.

“Je li sve u redu?”, upita me nežno.

“Oh, naravno… Šta u Milanu nije u redu?”, uzvraćam mu kroz osmeh ispijajući vino iz čaše.

“Ja sam, eto, mislio da malo ubrzamo sa tim…”, miluje mi prsten, “nije da ne mogu da čekam, ali ti si ta, to smo mi, želim da živim sa tobom kao svojom ženom, želim tvoje dete, zajedničku kuću i probleme, zajedničke uspomene… Želim tebe čitavu.”

I, nastavio bi da nisam izmakla svoju ruku i počela da se prevrćem po stolici. Pobogu, šta je sa mnom. U svojoj glavi ne mogu da pobegnem od zvukova prve ljubavi… Volim te više od svega…

– “Mogli bismo da napravimo malo skromno venčanje. Znaš, ja bih bio spreman sada da ustanem i…”, ali ja ga više i ne slušam. I niko te nikada, zapamti, nikada, neće voleti kao ja, još uvek odzvanja u mojoj glavi. Njegov glas jači je i kad nije pored mene. Ne mogu, on živi u meni. Svaki otkucaj mog srca znak je njegovog života u meni. Da li je uopšte moguće zaboraviti sebe? Zaboraviti taj veliki deo sebe koji čini on…

Kasno je već, hoću da kažem,

zreli smo ljudi,

To jest, nismo više djeca

I znam da nije lako,

I znam da možda i boli…ali pokušaj,

Molim te….pokušaj…zaboravi!

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,

Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,

Sretni me, kao da me srećeš prvi put:

Hej, nismo li se mi već negdje vidjeli,

Kaži… i zaboravi.

Ali ne…

“Ne mogu… pokušala sam, veruj mi… i sve ovo vreme sa tobom… bilo je divno, ti si divan, tebe bi svaka žena poželela. Ispunio si me, svaki delić mene koji si mogao, ali ima jedan deo koji je zatvoren… znaš, ja ga ne otvaram jer nemam snage. Ti zbog toga nisi ni mogao imati toliki deo mene. I nisam više jaka da živim ovaj život, ne ovakav. Drag si mi i značiš mi, ali nedovoljno. Oprosti…”, spuštam glavu, “oduvek sam bila sebična i nezahvalna, ali vreme je da prestanem da lažem i tebe i sebe. Ja još uvek mislim na nekog drugog, ne mislim da ću mu se vratiti, za to je možda previše kasno, ali…”

On se naginje unazad i traži račun prekidajući me usred rečenice.

Ali, ona dobija kraj u meni, krhkoj, a nikad odlučnijoj i svesnijoj.

“…oduvek sam bila sebična i nezahvalna, ali vreme je da prestanem da lažem i tebe i sebe, ja još uvek mislim na nekog drugog, ne mislim da ću mu se vratiti, za to je možda previše kasno, ali… voleću ga… do poslednjeg daha…”


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.

Editors choice