Doba kad smo bili klinci

Doba kad smo bili klinci

Zašto je “nekad” uvek obojeno osmehom, skromnošću, a “sada” je često užurbano, hladno, nekako uvek okrenuto novcu? I svi smo mi bili deca, vodili sopstvene bitke, osećali kraj sveta zbog izgubljene opreme za fizičko, slučajno ostavljenog metalofona u poslednjoj klupi ili pak zbog saznanja da nismo pozvani na rođendan druga iz odeljenja. Isto tako smo se radovali sitnicama: šaci suncokreta dobijenoj od drugarice, sličici životinjskog carstva koja nam je nedostajala ili dobijenim “još samo pet minuta” u momentu kada nam je to bilo od životne važnosti.

Danas se čini da smo zaboravili na ove majušne radosti i tuge, i da smo postali imuni na treptaj, saosećanje ili toplu reč. I tačno je da nekad nismo znali ni kada su izbori, ni koji je telefon najbolji, ni šta je to ekonomska kriza, ni koliko je crna hronika jeziv dokument stvarnosti. A bili smo u krizi, odrastali još u većoj, čekali izlazni signal na fiksnom, borili se protiv čuvenih “dvojnika”, mobilni smo ponekad viđali na filmovima koje smo pratili na dva od tri postojeća TV kanala. Opet, činilo se, bili smo bezbrižniji.

slika 146 Doba kad smo bili klinci

Tek ponekad se čuju deca koja uzvikuju “pu” za Mariju, Ninu ili Marka

Sećam se, igrali smo igru “Ko voli”, ulazili u raširen lastiš, redom izgovarali neki pojam, i po kriterijumu da li nešto volimo ili ne, ostajali, odnosno iskakali iz popularne gume. Čudesno je iz današnje perspektive da je naša tadašnja najveća mržnja bila usmerena ka kelju ili nekom drugom zelenišu, a voleli smo sitnice poput mora, Rumenka ili “Metle bez drške”.

Danas se trudimo da preskačemo obroke, velike korake u obrazovanju, stepenice u napredovanju. Svi bismo da budemo direktori, šefovi, vlasnici, zgodni, mršavi, savršeni, i sve hoćemo odmah i sad. Nekada smo umesto ovoga preskakali lastiš i konopac, i znalo se kojim se redom ide, i svako je imao jednake šanse, iste uslove, a najveća radost bila je odigrati cele “Stare matematike” bez ijednog prestupa.

U današnjici, ljudi vole da se provlače, da zaobilaze trud i rad, često se kreću stranputicom, polažu ispite na bubice, puškice, zapošljavaju se preko veze, kupuju diplome i zvanja, životinjski srljaju u trku za novcem. I nekada smo se provlačili, ali igrajući “Olimpijade – dečje brigade”, i to je bio cilj, a sredstva su bila spretnost, sposobnost i gipkost.

Igrali smo “Između dve vatre”, konzuli su bili pravedni, “zuvanje” je bilo zabranjeno, najslabiji su ispadali, najbolji pobeđivali. Sličan je princip i u današnjem svetu, samo što mnogi “zuvaju”, konzuli gađaju u leđa, igrači lažu da nisu pogođeni, a sve to zbog činjenice da se ne igra u čistu pobedu, već je ulog malo veći – položaj, radno mesto, novac ili moć.

Sećate li se žandara i lopova? Vijanje, trčanje, bežanje, skrivanje i nema “čuvanja jaja”, dan prođe kao pola sata. A naposletku, i žandari i lopovi se pozdravljaju tužni što je palo veče, a igra se tek zahuktala, prate jedni druge, i ležu nestrpljivi da dočekaju jutro kako bi nastavili igru. I danas ima žandara, ali se ne trude toliko da uhvate lopove, a ni loši momci ne beže, kao da znaju da niko neće ni pokušati da ih nađe. Ne zna se tačno ko je sa koje strane, često se pomešaju, integrišu i postoje kao da su jedno. Da su svi predstavnici zakona čestiti i hrabri kao žandari naših igara, možda bi i ovi lopovi na kraju igre postali jednako dobri i nevini kao i neustrašivi policajci našeg kraja iz detinjstva.

Ponekad se setim svih naših zabava – žmurki, šarenih jaja, ledenog čike, školice, klikera, zemljopisa, subotnjeg “Tobogana”, “Poletarca”, “Kockice” ili “Fazona i fora”, Žvazbuke u tubi, Kviki grica ili Šok žvaki, i bojim se da smo ih slučajno zamenili video-igrama, “Teletabisima” i Orbitom.

Ipak, poneseni nostalgijom ne smemo biti apsolutno pesimistični kada je u pitanju današnjica, jer u moru novca gladnih, bajki sitih, preambicioznih, bespoštednih, surovih karijerista, životnih lenjivaca i spavača, krije se nekolicina zlata vrednih, onih maštovitih, plemenitih i životu radujućih srca, zbog kojih se i ova stvarnost čini nekako lakšom za podnošenje i lepšom za razumevanje.


Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.