Dobar si za jednu noć, al’ ne i za dve!

Dobar si za jednu noć, al’ ne i za dve!

Prethodni deo Maretove kolumne pročitajte ovde.

Nastavljamo šetnju po klubu, moj drugar i ja, ali već vidim da od minglovanja nema ništa. Gurajući se kroz masu i, takoreći, razgrćući znojava tela, što na ovom mestu znači uvek prisutan rizik da dobiješ lakat u leđa, nežni prelet rukom preko dupeta ili jači stisak, stižemo do slobodnog komadića šanka. Jasno mi je, on ima nameru da se usidri tu i da ne mrda bilo čime osim očima. Kao skromna, nevina udavača na seoskom vašaru. Prvi put. Literarna asocijacija – Alisa u zemlji čuda, politički nekorektan prevod – Fata u Merkatoru. Sve bi da vidi, ali ništa da pipne. Gleda, ali ne diže rampu. Ukoliko bi neko pomislio da na taj ispitivački pogled treba da uzvrati, naravno mnogo ležernije, on spušta glavu. Kao Milica u narodnoj pesmi.

550956 3548324548478 1283506208 33480550 14668367 n Dobar si za jednu noć, al’ ne i za dve!

Besprekornost brzo dosadi. Jednoličnost još brže. Dečaci, mašta može više

Dok pokušavam da dozovem preznojenu bata-seku u šanku ne bih li se dokopao dva piva, budući da je ovde dehidratacija brža nego u sauni, Marfi radi svoje. Zakon koji je uvek na snazi. Tek što je moj drugar pomislio da je na toj polovini kvadratnog metra siguran i usudio se, posle čitavih petnaest minuta, da spusti lakat na šank, primerak Nike sa vazdušnim đonom tako vrišteće boje da bi se mogla uočiti i sa Alfe Kentaur, zaigrao je nimalo nežno po njegovoj solarisanoj koži. Sad ovde nema “izvini”, posebno kada je svakim pokretom potrebno ispratiti ritam poslednjeg hita Ane Nikolić i to bolje nego što to sama Ana radi.

Ripida, u mom društvu odomaćen izraz za gabaritne “tetke”, od jedva dvadeset godina, na sebi je zadržala samo belu pamučnu majicu, gaće od istog materijala dekorisane kišobrančićima u boji i pomenute najke. I turbo, urbo, kakav god folk podrazumeva svoj dert, a đuskanje na šanku je njegov verodostojan izraz. Sad, u gej ili strejt varijanti razlike su samo u tome što je depilacija kod jednih zagarantovana a kod drugih nije, zatim u tome što muškarci ovde, sasvim obrnuto u odnosu na prosečan beogradski splav ne kibicuju nego su baš oni glavni vrtiguzi, a ostalo je manje više isto.

175 Dobar si za jednu noć, al’ ne i za dve!

Ne, on se nimalo ne oseća kao "objekat". On uživa u vašem snu o konzumaciji

Pitate me šta. Za početak – muzika. Demokratija na delu – počinje se sa solidnim hausom, dok se narod ne okupi i ne popije bar dva pića, potom sledi zaokret ka uvoznoj komercijali, koju uglavnom predstavlja osovina Bijonse-Gaga-Madona i, posle dva, “svi su ekstazi”. Nije li tako na svakoj svadbi koju otvara “Save the Last Dance for Me”, a zatvara “Ujak ujnu sater’o u kujnu”? Izuzetak su tematske gej žurke, sporadično organizovane, izuzetno urbane i po pravilu “tribute”, sve dok im se posle tri ne razbeže zvanice – konceptualni umetnici, NVO aktivisti, borci i borkinje, dizajneri i web dizajneri, hipsteri, modni dizajneri, kolumnisti honorarci i volonteri u “City Magazine”-u, “Yellow Cab”-u i “Licuulice”. Gde beže? Pa, na “ekstazu”. Ne zamerite, foliranje je u trendu.

Zatim, stajling. Iskreno, ja ne vidim nikakvu kolosalnu razliku između gaćica znojavog klinca na šanku i njegovog strejt šankerskog pandana – dopičnjaka platinaste maturantkinje ispod kojeg, opet u skladu sa trendovima, obično nema gaća.

Moj drug je zajapuren. “Da bar ima šta da pokaže” - ropće mi na uvo. Ljudi se ne skidaju samo kada imaju šta da pokažu, to je podmetačina – hteo sam da mu objasnim, ali – jedno izvajano telo, ne mnogo starije od ripide sa đonom od čije boje se gubi vid, osvaja drugu stranu šanka. Odora gotovo ista. S tim što su ovde glavni odevni komad bokserice, ali who cares, kad je okolo izglancana čista keramika. I stav je drugačiji. Batica se predstavlja na drugi način. On nije vrtiguz, on je jebač. U prevodu, oni čuveni razbacani pokreti kao da ima težak ojed na nezgodnom mestu, malo pogurena ramena, ruke polusavijene, kretanje isključivo torzom, mišići napeti. Pogled i frizura te navode da se setiš filma “Vidimo se u čitulji”, snimanog u vreme kada je ćale ovog batice navaljivao na potencijalnu kevu na apsolventskoj večeri.

Realno, većina gejeva teži da izgleda kao Mikelanđelov David, patriotsko-građanski simbol šesnaestovekovne Firence o kojoj nema pojma, a ukoliko to i ostvari, ništa manje napadno od prosečnog drkadžije iz blokova, neće štedeti na galantnoj, obilnoj prezentaciji rezulatata prolivenih suza, krvi, znoja i “zgutane” hemije. Naravno, svaki na svom terenu. Zbog toga mi je prilično smešna dilema oko toga da li je savremena teretana gej hram ili poslednji bastion muškosti. Niti će ovaj dečkić, na kojem trista nas trenutno odmara oči, zahvaljujući armaturi tucati kao Roko Sifredi ili primati kao Klaudijeva Mesalina, niti će napaljenko iz blokova braniti Kosovo dalje od najbližeg kontejnera koji može da zapali i žardinjere kojoj će se osvetiti za zgaženo srpstvo. Teretana je Narcisovo jezero i neka tako i ostane. Za one night stand dušu dalo, čak i da ne zna ništa, a za ostalo ćemo lako. Da se ne lažemo, 60% savremenih homoseksualaca u Srbiji životni nauk crpi iz stvaralaštva Cece, Jece ili Seke, a njih tri se slažu u jednom: “Ajde zovi taksi, ja možda javiću ti se” ili “Dobar si za jednu noć, al’ ne i za dve”, te “Pali mali, nisam mala, ja bih se s tobom samo igrala”.

Taman mi se ortak malo opustio, čovek trenira pet puta nedeljno, pa mu zategnuti batica k’o rod rođeni, kad, baš pored njega – mladić sa crnim rukavicama bez prstiju, očigledno napravljenih od ženskih hulahopki, obučen u nešto kao triko sa dekolteom dubljim od nepravedno zaboravljene Vesne Počuče Šane, a ni na crnom krejonu nije štedeo. Ovaj moj se smračio. Znam šta me čeka. “Ovo je odvratno” – sledi škrgutanje.

- Aj’ samo pomeni “bolesno” i ja pičim na vrata – prekidam ga. Da se ne zavaravamo, čovek nikada ne zna gde je tačno postavljen zid u njemu. Na kojoj je dubini zidan. Na kom stepenu čeka bodljikava žica netolerancije. Unutar “svojih”, da, baš to. Zbog toga se gnušam fanky levičarenja, liberalnosti izgrađene na “Cosmopolitan”-u, na brzim kursevima za otvorenost. Doživljaj sveta koji nas okružuje u njegovim zaoštrenim, atipičnim, pa i ekstremnim izdanjima je samo poslednji refleks dugogodišnjeg procesa vaspitanja, obrazovanja i sazrevanja. Samo zato se može dogoditi da moj gej prijatelj, voljan da po sopstvenom izboru pre bude “undercover” nego “na sceni”, ali nimalo čedan i vrlo raspoložen za nova poznanstva uz obaveznu test-online-uvertiru, ima istu reakciju kao prosečan huligan koji živi na relaciji između bilderane i kladionice. Čudno koliko ni diskriminacija koju osećaš na sopstvenoj koži ponekad ne može da proširi zenicu fleksibilnosti, prihvatanja nečega što odudara od naviknutog. Šta manjina misli o svojoj podmanjini?

Tek, na vratima grupica pripadnika romske manjine koja baš napreduje u “camingautu” sa srebrnim svetlećim kaišićima cepa li cepa. Dvojica čak imaju veštačke flurescentne nokte i neke bele čaršave kojima su ogrnuti. Simuliraju prljavi ples i čkilje očima kao Dara na omotu CD-a. Do njih grupica transvestita, dominira jedna za koju bih se na metar daljine zakleo da je Vendi, ali su mi veterani beogradskog gej klabinga objasnili da su ti prezgodni momci u minićima, nežniji od Dubravke Filipovske, Gordane Pop Lazić i Jelene Trivan zajedno, zapravo inventar u svakom glubu ovog tipa. Godinama. Faktički idu kući da promene bruseve, umetke za sise i lajner. Neko derle od 16 leta ciči i trlja sise najdebljoj iz ekipe koja izgleda kao Divajn (Divine) iz “Pink Flamingosa” (Pink Flamingos).

Moj drug plaća garderobu i mrmlja o tome da želi što pre da ode kući da se istušira. Na izlazu srećemo popularno TV lice, poznato po dobroj zaradi, firmiranim krpama i nobles stavu. Pozdravljaju se usiljeno kao jetrve koje bi sve dale da izbegnu susret, a neprijatnost među njima je toliko gusta da se može rezati makazama. Pa ipak, zahvaljujući ovom susretu mom prijatelju je lakše. Eto, neko njegov, neko iz njegovog sveta, neko sa kim je u svakom trenutku spreman da se poistoveti, takođe dolazi “tu”. Provincija nikada nije lokacija, ona je naprosto stanje duha.

“Sve je to queer!” – pokušavam da ga ohrabrim – “Sloboda nije kolač od kojeg možeš da otkineš onoliko koliko ti se jede, koliko je tvojoj gladi potrebno”. Trudim se da ga ubedim praveći poređenje sa Knez Mihajlovom ulicom i različitim stilovima većinski heteroseksualnih osoba. Sasvim je u redu da ti se tu štošta ne dopada, ali ne hvataš se za kamen i ne pominješ “gađenje”. Pustio sam njegov strah od različitosti da prespava, ujutru ću pokušati ponovo. U klub ga neću voditi dok ne poradimo na ogradama. Dobar je za jednu noć, al’ ne i za dve! Nije lako. Ali to je nama naša borba dala.


Mare Novak je gradski gay dokoličar, prezaposleni posmatrač i solidan igrač. I virtuelno i realno neočekivan. Potražite ga na blogu “Underdogs of Love” i “be affraid, be very affraid”. Na Twitter-u više nego koristan.