Kad sam tužna i kad mi loše krene, ja samo sklopim oči, zamislim da sam na plaži sa ogromnim šeširom na glavi, peskom između prstiju i providnom mrežom preko kupaćeg. A onda, kad otvorim oči, situacija odjednom dobije ružičastu notu. I tako uvek. U meni proradi million “šta ako” situacija, ali svaka od njih je pomalo detinjasta, zamišljena i sve nekako ispadne fino.

Ipak, nešto me ovih dana rade hormoni više nego inače. Razlog može biti i to što ja idem moru, ali more nikako da dođe kod mene. Tuga, seta ili je nešto treće – ne znam, ali imam neodoljivu želju da se požalim na nedostatak volje da trpim ogorčene i iskompleksirane ljude.

More 1 Dodaj svetu malo boje, čudo moje

“Mi koji se skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more”

Pročitaj i ovaj blog.

Pravo da vam kažem, videla sam sasvim slučajno kako određene osobe omalovažavaju tuđi rad. Ne mislim samo na pisani rad, tekst, kao što je to sada slučaj, već i na pojedinačne postupke koji se osuđuju od strane nadobudnih grupica koje su očigledno stvorene da bi širile mržnju.

Elem, videh skoro da je uz podsmeh “kritikovan” neki blog. Slučajno (koliko je samo slučajnosti u životu) je isti objavljen u mom voljenom magazinu, pa me neka muka tera da se izjadam. Znate onaj osećaj kad vam nešto ne da mira i nikako ne možete da prećutite, iako znate da vaša priča neće promeniti ništa bitno.

Ipak, meni nije jasno kako, ali kako neke osobe daju sebi za pravo da kažu kako nešto ne valja, a da pritom nisu eksperti za tu temu. I zašto, zaboga, ti isti imaju toliki nagon da javno na svim mogućim društvenim mrežama okaljavaju trud tog autora. Iako nisam ja u pitanju, a često se dešava da opletu i po meni, garantujem da je za svako napisano slovo, svaki red ili, nebitno, svaki korak u bilo kojoj profesiji, potrebno uzvratiti nagradom, savetom, kritikom, kakva god ona bila, ali mora biti dobronamerna. Javno bih želela da istaknem gađenje nad svim ljudima koji znaju odgovor u kvizovima tek pošto ga vide na ekranu, a onda prosipaju pamet. Takođe i nad studentima kojima je ispit previše lak, ali kad ga polože, a do tada je “profesor sačuvaj bože, gradivo isto” . Jaooo, da, veliki hejt i za one koji kao bajagi ništa ne uče, pa dobiju deset. A još veći za komentatore koji se sami pozivaju i prozivaju.

Noć je preduga za premalo reči, a nedovoljna da iz nje proizađu pametne misli. Mada sam sigurna da će ova noć proizvesti materijal za osuđivanje od strane ovih “pametnih” .

Mnogo njih osuđuje patetiku. Ono kad ona njemu “volim te”, on je vara, ona tuguje, pa ista priča ukrug, sa hiljadu nijansi. Ono što usledi jesu komentari: “Jadno, pa tužić, patetično do bola” i ne znam šta sve ne, do meni najzanimljivijeg kako je to “tekstić”, udaljen kilometrima od dubokoumnih tema. To je, na primer, bila usmena kritika meni upućena. A izvini, šta te nateralo da isto to pročitaš do kraja? Pa i da si pročitao dopola, ako te je nešto privuklo, mora da imaš malo patetike u sebi, zar ne? Ili je radoznalost toliko velika da moraš da pročitaš do poslednje tačke?

Svejedno, želim da kažem kako je veoma ružno tretirati nečije sve kao ništa. To ti je kao kada dobiješ poklon od dečka i ne dopadne ti se, pa mu lepo baciš u lice. Treba ceniti nečije postojanje, a kamoli neki postupak, čin i delo. Zato nikada nisam rekla mami da je ručak loš, pa i kad joj malo zagori ja se pretvaram da je isprobala neki novi recept, a to ujedno i godi mojoj liniji. Sećam se da su mi sestre još kad smo bile male napisale pismo u kojem na najemotivniji način pišu koliko me vole i kako sam im ja lepa. A znate šta, one tada jedva da su znale azbuku. Izmešana slova, jedno naopako, drugo tačno, treće pogrešno. A ipak, to pismo je imalo dušu. A ima je i danas. To, i vek trajanja više od petnaest godina. Pa vi vidite. To sam pismo tada potcenila jer sam se pitala zašto mi šalju pismo ako ne umem ni da ga pročitam. A danas je to najvrednije delo koje je iko ikada učinio za mene.

Pismo 2 Dodaj svetu malo boje, čudo moje

Nisam ništa, više ni manje, do pismo koje držim u rukama

Ajde sada osudite i mene da sam patetična i da je sve ovo nebitno za vas koji čitate. Bitna je, dragi moji, jedino pouka. A ona bi glasila ovako: poštuj tuđa požrtvovanja, znoj, suze, žuljeve, glad, bes, noći neprospavane, ma sve to i još hiljadu sitnica, zarad sebe i sve to da bi bio bolji čovek. Ne osuđuj pesmu po lošim taktovima, melodiji i tekstu, jer ona je tu da uživaš, pevušiš i igraš, a ako ti se ne dopada ono što čuješ, samo promeni kasetu. Život ide dalje kao filmska traka, a sva nepotrebna zadržavanja, grebu je i uništavaju, sve dok ne pokidaju dušu u njoj. E, onda više nema smisao. Zato, “dodaj svetu malo boje, čudo moje”. Naposletku, htedoh još da dodam da je sve ovo napisano bez zle namere i ne da bi se ovi što komentarišu loše – postideli, već sa ciljem da svako slovo prenese ljubav i ono ružičasto u meni koje se pojavi svaki put kad zamislim more.

Već je svanulo, a ja sam se oslobodila negativne energije koja mi nije dozvoljavala da spavam. Zato odoh da snivam kako je duga razlila po svima vama dosta sreće i osmeha. Kad su oni posejani po ljudima, zlih misli nema. Gradite i vi svoje korenje na pravom mestu i baš iz ovog semena. Ne vredi rasti u pogrešnom smeru. Život je kratak za pogrešne puteve, osobe i pogrešne komentare. Neka vaše ruke pružaju i primaju samo najbolje i slobodno neka ostave komentar.

Ruke 3 Dodaj svetu malo boje, čudo moje

Vreme je da i vaše ruke progovore


Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.

 

Editors choice