Neočekivano, bez ikakve najave, bez pripreme, usred mog novog života, ispred mene stojiš stari ti. Pokrećeš u meni lavinu svega čega ne treba. Svega što je nekad prijalo. Svega zbog čega mi i danas klecaju kolena. Svega zbog čega znam da ću zažaliti ako se prepustim.

Ćao mala, pa je l’ me se sećaš?”

Hej, šta ima, otkud ti? Da li te se sećam?! Ha, ma jedva, ti si onaj o kom sam do pre pola sata pričala sa najboljom drugaricom i po ko zna koji put analizirala svaki tvoj postupak, ah, da sad te se sećam.

Evo znaš i sama, jurcam svuda, ti?

Jurcam i ja, ne baš svuda, ali tu i tamo. Jurca meni krv u venama tom brzinom da nemam pojima šta pričam i gde se nalazim.

Pa fino, hajde javi se ovih dana, voleo bih da popijemo kafu…

Hajde, čim nađem vremena…

Nastavljam, više i ne znam gde sam krenula. Srela sam prošlost koja me je izbacila iz koloseka. Kao da sam neplanirano otvorila davno zatvorenu fioku sa najlepšim igračkama. Jaoj, vidi, pa tu ima svačega, ljubljenja na kiši, leptirića, orgazmičnih noći, tvojih očiju i sve je jako zanimljivo i uzbudljivo. A čekaj, zašto sam je ono beše zatvorila?

Slika 1 Dođi juče jer tamo i pripadaš Dođi juče

Dođi juče, jer tamo i pripadaš

Preturam po fioci i nailazim na šarenu lažu, kule od karata, oluju suza. Ovoga ne bih htela opet da se igram. Ovo i nije fioka sa najlepšim igračkama. Biće da je igračka-plačka fioka. I biće da je sa razlogom bila zatvorena. Biće da opet nemam pojima šta radim, a ni kontrole kao i uvek kada si u pitanju ti. Neka prespava otvorena fioka, mrzi me sad da vraćam sve nazad.

Budi me alarm.

Kao nekada, ujutru me čeka tvoj sms: Mala, jesi li kući, blizu tebe sam, pa sam mislio da dođem sad na onu kafu?

Kući sam, dušo, ali kasniš, dođi juče, jer tamo i pripadaš.

Ustajem da pospremim fioku i ceo haos od juče.


Mia Karamujić je elementarna nepogoda, ali i must have svačijeg života. Voli jak stisak ruke, Daft Punk i Pariz. Ne voli roze boju, nosi fine bele čarape i živi za fajt!

Editors choice