Da li su vam nekad rekli da koračate prepolovljeni kroz život? Dobro, možda ne baš prepolovljeni (sad kad malo bolje razmislim, teško je tako nešto i zamisliti – donji deo bi nekako i koračao, ali gornji? Jedino rukama). Pogrešan izbor reči. Možda – “podeljeni”? Da. Podeljeni. Podeljeni na šta?, pitam se ja. Levo i desno? Spreda i otpozadi? Gore i dole? Toplo i hladno? Razum i srce?

Ja ne znam.

Ali znam da stiže leto. Sija sunce, raste trava. Il’ je ipak – pada kiša, raste trava? K’o da je bitno! Sunce, kiša – sve je to isto. Ionako se u jednom danu zamene jedno stotinak puta. Možda i više, ali do stotog puta svesno brojimo. Nakon toga nam mozak više ne “šljaka”. Od tolikog kvašenja i sušenja, niko normalan ne bi više “šljakao”. Sve je dobro dok ne počnemo da vičemo: “Pada sunce, raste kiša, sija trava”. A i to će uskoro da postane sasvim uobičajena konstatacija.

I tako, padne kiša, malo zahladni, uđem ja u tramvaj, kad ono ludi tramvajdžija pojačao grejanje kao da putujemo Deda-Mrazu u goste. Svi koji se voze tramvajima znaju da se ventil za grejanje nalazi odmah do nogu ljudi što sede. I šta se onda desi? U glavu mi udaraju hladan vazduh i kapljice kiše što ulaze kroz pukotinu iznad vrata, a noge mi se dinstaju nesrećno šćućurene ispod sedišta. Sećam se, jednom sam se kao klinac, gledajući “Pokemone” (Pokémon), pitao kakav je osećaj kupati se u otvorenom gejziru na nekom mestu okovanom ledom i snegom. Bolje da se nikada to nisam pitao.

Ali ni kiša ne traje večno. Osim onim nesrećnicima koji iz kuće izađu bez kišobrana, pa ih pljusak strefi na pola puta do odrednice (uglavnom od onih na koje se ne sme kasniti), te se u naletu sopstvene bespomoćnosti sakriju pod kakvu nadstrešnicu ili oluk. U tom slučaju može da traje i danima. Ali inače ne traje večno. U ovo čudno vreme, gotovo da ne traje ni par minuta. Sunce odmah bukne tolikom snagom da vam za njim bukne i lice. A onda opet kiša – da inficira to što je izgorelo. I vetar – da raširi mirise nekadašnje vrućine.

Crtež sunca ispred olujnog neba Dole mi je vruće, gore mi je hladno

Neka bude uvek vaša vodilja…

Ali rekao sam – neću više da se nerviram. Dolazi leto. Treba da uživamo. Treba da smo srećni i bezbrižni, ‘ladne glave.

I tako ja ‘ladne glave koračam gradom, rano izjutra, i jurim za obavezama. A muškarcima nije lako ujutru. Pogotovo ako je leto, pa se svi šetkaju polugoli. Koliko god ‘ladne glave bili, nemoguće je ostati i ‘ladne muškosti. One jutarnje. Ako se odlučite za gradski prevoz, onaj isti tramvaj od pre nekoliko redaka, pokušaj postaje još teži. Jer tramvaji koji imaju pukotine iznad vrata, obično imaju pukotine i na kočnicama, ili uopšte nemaju kočnice, pa kad mašina uleti u krivinu, ceo tramvajski skelet počne da se trese i trucka kao da saobraća po kamenjaru. A znate već šta se desi kada se previše truckate, rano izjutra, na početku leta, kada haljinice lepršaju oko vas.

Ni ja nisam izuzetak. A od krvi sam i mesa. Previše krvi i mesa. Ali šta da se radi – nije kao da možete da čekate da vam neko prospe viski ili kakvo drugo hladno piće u krilo. Trpite vrućinu. Uzmete svesku ili rokovnik iz torbe, pa se sve kao hladite, a onda vam sveska, kao slučajno, završi na preponama.

Ali i dalje sam ‘ladne glave. Ne nerviram se. Bar ne toliko. ‘Ladne glave i vrućeg međunožja nastavljam kroz grad. I srećan sam što “prepolovljen” koračam kroz život. Valjda je to ta “prepolovljenost” o kojoj ljudi pričaju. Dva dela umesto jednog. A od viška glava ne boli. Nikad. Dobro, osim viška grada što nadrndani oblak izruči na vas. I viška alkohola, naravno. I viška problema. Okej, brišem ovo “nikad”.

Izvori fotografija: wowowall.com, soupscoop.wordpress.com


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.

Editors choice