Dometi kulture: Elektronska cigareta i mobilni u pozorištu

Dometi kulture: Elektronska cigareta i mobilni u pozorištu

Visi ljudima oko vrata, onako nezgrapna, kao neko predebelo penkalo, kojim ih je neko odlikovao za pobedu u maratonskom pisanju nevidljivim mastilom, a kad posegnu za njim, strpaju ga u usta i pućnu nekoliko puta, onda liči na onu pumpicu za astmatičare.

Nije kul. Čak je zapanjujuće. A deluje kao da je svaki vlasnik pućkavog penkala dobio i odobrenje da ga cucla svuda i na svakom mestu, kao da mu život od toga zavisi, pa valjda zato i mora da visi oko vrata.

Kad osetite da vam fali puć u kiseoniku i da ćete crć’ ako ga ne pućnete istog momenta, samo ga zgrabite i malo cuclate, uopšte ne prekidajući to što radite. Svi pućkači imaju razrađen taj isti pokret konzumiranja pućkalice, bez gledanja i bez prekidanja posla. Čak i ako trenutno sede u pozorištu i gledaju predstavu. Majke mi. Videla rođenim očima. Nisam mogla da verujem, pa sam se vrpoljila i izvijala da bolje vidim, smetajući ljudima okolo, kojima izgleda uopšte nije ni na koji način smetalo što neko ispred cucla svoju spravicu, ispuštajući nežne pramičke neškodljivog dimčića.

Meni cela ta priča sa elektronskom pućkalicom deluje nekako klinički rekonvalescentno, kao da su pućkači teški zavisnici koji svoju terapiju odvikavanja moraju da sprovode bez obzira na vreme, mesto i dešavanje. A elektronska cigareta mi deluje kao metadonska terapija.

Skineš se s heroina, ali se zverski navučeš na metadon, a sa njega nema skidanja.

shutterstock 134639870 Dometi kulture: Elektronska cigareta i mobilni u pozorištu

Dobro, verujem da je korisna za živce. Ali ni bromazepame ne nosite oko vrata, iako bez njih škrgućete zubima i zakrvavljujete očima.

Možda se bivši nikotinski zavisnici prepoznaju između sebe po pućkalicama oko vrata, možda je to znak bratstva, koje mi, obični pušači, uopšte ne kontamo. Možda je to oblik kolektivne podrške, kad se okrenete oko sebe u Maksiju, taksiju, pa i pozorištu i vidite brata koji se skinuo sa nikotina i prešao na zdravo i ekološko cuclanje pućkalice.

A možda su pućkači samo jedna banda neotesana, koja umire za cigaretom i koristi prednosti elektronske pućkalice, čija upotreba, osim osećajem za kulturno ponašanje, nigde nije zabranjena, pa uinat nama nikotincima demonstriraju svoju slobodu svuda i na svakom mestu. Kao, aha, ti uživaš u trovanju, ali ne smeš ovde, a ja smem, hahahahaaa, baš je super ova pućkalica, puć puć puć, gledaj kako balave ovi što bi sad zapalili, a ne smeju, hahahahaaa…

Mislim da su konzumenti elektronskih cigareta samo zamenili jednu zavisnost drugom. Prešaltovali se iz pušača u pućkače. A to vam je kao kad iz SRS pređete u SNS. Isto to, samo dominantno i ultimativno nekul.

Nekulturno je sisati elektronsku cuclu u pozorištu, pobogu! Kao što je nekulturno dopustiti da vam telefon zvoni u pozorištu. Ali ima ljudi koji pućkaju, kao i onih koji se javljaju na vibriranje svog telefona, zaklanjaju usta šakom i šapuću: Ne mogu sad da pričam, u pozorištu sam, kaži mi samo je l’ bio Laza? Dobro, dobro, ne mogu sad, gledam neku predstavu, zvaću te posle. Nemam pojma kad će da se završi, valjda za pola sata, sat. Zovem te čim izađem.

Što li su se trudili da utišavaju telefone i da šapućući razgovaraju, kad ne mogu da razgovaraju, jer su u pozorištu? Ima nekoliko krajnje kreativnih rešenja za šaptače, kao i za pućkače. U pozorištu. A verovatno i na nekim drugim mestima. Poisključujte aparate. Umrite od sramote. Nemojte da dolazite.

Izvor fotografija: stil.kurir-info.rs, cigarettesbrands.com

Aleksina Đorđević