Potreba da budemo dosledni svojim životnim principima uvek nailazi na iskušenja. Sazrevajući i gradeći ličnost i karakter, držimo se neke strukture i jako nam je važno da struktura bude pouzdana, da se ne ruši i da pruža oslonac u trenucima izazova, iskušavanja i preispitivanja. Naša doslednost je poput vezivnog tkiva oko kostura naših stavova i kalcifikovanih delova naših principa.
Jer princip nas uvek dovede u neprijatnu, nepovoljnu i gubitničku situaciju. Nešto radimo tako kako radimo iz principa i uopšte ne vidimo koliko smo zabidžili. Ili vidimo, ali to nam ne pomaže da promenimo način i da odjebemo ograničavajući princip.
Ako ne lažemo iz principa, često ćemo biti na mukama izbora očigledne praktičnosti i korisnosti neke sitne laži ili prećutkivanja i rešenosti da uvek govorimo istinu. Kad ljudi nešto čine iz principa, obično je to praćeno rečima „neću iz principa“ i obično odbijaju da učine ono jedino što bi u datoj situaciji bilo mudro i što ne bi izazvalo dalju lavinu problema, a možda bi neke i rešilo. Na ljude od principa možete računati – oni sigurno neće učiniti ono što je suprotno njihovim principima, ma koliko vama ili njima život zavisio od toga. Biće totalno radikalni ako su im principi već okoštali i pretvorili se u reume, artritise i gihtove, radije nego što će teška srca odlučiti da odbace princip koji im radi o glavi.
Koncept slobode ne drži mnogo do principa. Ali i on zahteva doslednost. Ne možete biti slobodni ako prosto nemate nikakav princip i nikakav stav – to samo znači da nemate iskustvo ili interesovanje, ili da ste već polumrtvi od života i da vas zabole više za sve što nije usko orijentisano na vaš svet.
