Sloboda traži od nas da stalno preispitujemo svoje principe i stavove, jer ako nas neko pogrešno mišljenje, tumačenje i postupanje drži u mestu, onda smo zarobljeni. Sloboda zahteva najviši stepen svesti i odgovornosti i generalno se pogrešno promoviše rečenicom „hoću da radim šta ja hoću“. Naravno, to svako hoće. Ali to bi tako kazalo i neko dete koje je tek progovorilo. Sloboda mora da nauči da računa i sa onim što drugi hoće i da preispita svoj stepen povezanosti sa njima, odnosno prisutnosti u bliskom odnosu. Ne možemo biti slobodni od potreba i zahteva svoje dece, jer im pripadamo, ali možemo ih naučiti da neguju koncept slobode i da razumeju svačiju potrebu da čini ono što hoće – odnosno ono što ga usrećuje.
Slobodni ljudi retko bivaju povređeni slobodama drugih ljudi, iako su one možda suštinski različite ili sasvim nerazumljive.
Slobodni ljudi retko povređuju i slobodne i neslobodne, jer sloboda pronalazi načine da se ispolji bez nametanja i nasilja.
Oni koji povređuju i bivaju povređeni jesu principijelni i dosledni svakom svom stavu i svakoj svojoj ograničenosti.
Ne možemo osloboditi nekoga, ali ga možemo podučiti na sopstvenom primeru. Ne možemo nekome oduzeti pogubne principe, ali ih možemo poštovati kao izbor koji bi napravila slobodna osoba, iako taj izbor ne dolazi iz koncepta slobode.
I ne možemo očekivati da neslobodni, sputani, principijelni i dosledno ograničeni prihvataju, tolerišu ili makar trpe našu slobodu.
Pročitajte i ovo:
Četiri razloga da prestanete da strahujete
