Pojam rada na sebi je koliko uopšten, toliko i maglovit. Svi nešto podrazumevamo, imamo u glavi neku sliku koja taj pojam prikazuje u svetlu našeg razumevanja.
Rad na sebi nije nikakav recept, koji treba da preuzmemo i tačno primenimo, to je prosto svako nastojanje da sebe osnažimo, pročistimo, osvestimo, produhovimo.
U tom nastojanju neminovno ćemo nagaziti na neke opšte smerove, zajedničke svakom radu na sebi.
Prvo, ne možemo sami.
Zapravo nam najviše snage i vremena treba da shvatimo da ne možemo sami. Kad rešimo da potražimo pomoć, asistenciju, vođstvo, napravili smo najveći korak. Manje je važno da li će nas taj korak povesti nekim konvencionalnim putem, ili nekom alternativnom stazom. Učitelj se pojavi, kad je učenik spreman. Da li će to biti terapeut, bioenergetičar, šaman ili jogin, ili neko šesnaesti, u čiju mudrost i znanje ćemo imati poverenja, uopšte nije bitno.
Ni jedan način ili put nije bolji, lakši, istinitiji i povlašćen u odnosu na neki drugi, ako nas vodi tamo kuda smo se uputili – ka samospoznaji, razrešavanju duševnih čvorova, integraciji emotivne i mentalne sfere, telesnom zdravlju, samoprihvatanju, osećanju mira i zadovoljstva.
Najvažnije je da stvar radi.
Neko će uspostaviti unutrašnji balans, doživeti proces rasta, sazrevanja, odbacivanja prevaziđenih automatizama i stavova, širenje granica svesti, razumevanja, tolerancije i prihvatanja posle napornog dugogodišnjeg lečenja u ustanovi (izlečeni zavisnici su redak, ali odličan primer), neko će otkriti energetsku praksu koja leči duh i telo, neko će pronaći sebe u religioznoj praksi svog, hrišćanskog okruženja, a neko će morati da ode na Tibet.
Kad otkrijete jedan način da radite na sebi, slede još dva, kad razrešite jedan problem, otkrijete još tri. I tako stalno
Neko će umreti, jer neće uspeti da uradi ništa od svega ovoga. Neće biti u stanju da potraži pomoć, dok je još u stanju da je primi.
Svako ko se upusti u bilo koju vrstu praktičnog rada na sebi, a to uvek podrazumeva fizičke, mentalne, duhovne i energetske vežbe, za koje je potrebno izdvojiti vreme i koje treba integrisati u sistem osećanja i razmišljanja, putem dugoročne prakse, otkriće da je započeo posao koji nikada neće završiti.
Ta vrsta posla nema kraj, nije zamišljena tako.
Nije predviđeno završiti rad na sebi, osim ako istom prilikom nismo završili i življenje u telu.
Zato što je svaka promena dugotrajan proces – od uvida, preko integracije u sopstveni sistem vrednosti, do praktične primene i rezultata.
Život prosto nije dovoljno dugačak da sve procese ispratimo i okončamo. Iz istog razloga, brojni procesi odvijaju se paralelno, pa tako ne možete raditi na demistifikaciji osećanja krivice, dok ne spoznate količinu potisnutog besa, koji je nagomilan odmah iznad bunara tuge, a sve zajedno povezuje strah od odbačenosti. Recimo.
A to je samo jedan čvor koji sputava energiju ljubavi, radosti i isceljenja da protiče i vrtloži se u nama na prirodan način.
I kad povučete prvu petlju prvog čvora, upustili ste se u raspetljavanje sa kojim ćete imati pune ruke posla do kraja života.
A kad odrešite prvi čvor i otkrijete sitne čvorove na svakoj niti od koje se čvor sastojao, uvučeni ste u izazov, koji će vam biti najvažniji, najzanimljiviji i najsmisleniji do kraja života.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
