Dragi dnevniče,

jedna od najomiljenijih mi ženskih konstatacija je sledeća: “on na početku nije bio takav!”. Pisao sam već o tome, ali ne mogu da se s vremena na vreme ne vratim ovoj temi.

Posle nekoliko meseci veze on je njoj lupio šamar. Njena prva konstatacija je da “on nije bio takav na početku veze”… hmm…ko bi rekao? Možda je trebalo još na prvom dejtu, tu odmah “Kod konja” da joj zavali šamarčinu, obori je na zemlju i malo išutira, čisto da ne bude posle zabune sa kime ima posla. Nešto kao mini-prezentacija idiotizma koji vuče iz porodice i svog geta.

To što neko deluje normalno na prvi pogled ne znači da stvarno i jeste normalan. Evo, na primer, Vojislav Koštunica. Ili još bolje Adolf Hitler. I Adolf je bio nečiji brat, stric, ujak, sin… šta god. Delovao je fino i pristojno, lepo očešljan sa izarazitim darom za crtanje. Posle se malo uživeo u ulogu Velikog vođe i desetkovao civilizaciju. K’o španska groznica nešto ranije.

Međutim, šta je trebalo, da izađe pred narod i odmah se poveri? “Znate kako, moje drage švabe, da ne okolišam puno, ja sam poremećen, i pošto me nisu primili na Likovnu akademiju da slikam, shvatio sam da moram bar napraviti krvoproliće svetskih razmera. Planiram da započnem novi svetski rat. Zaratiću sa celim svetom. Biće par desetina miliona mrtvih, jad, beda, glad i ostala sranja. Al’ ja se vodim onom devizom “Il’ pukovnik, il’ pokojnik”. Hoćete li da glasate za mene?”. Naravno, kako da ne. Bravo za iskrenost! Ja ću da glasam obema rukama ako treba. Toooo, dajte nam novog rata, pošto nema ni dvajes’ godina kako smo prošli izgubili!” – Jes’ da zvuči malo kao predizborna kampanja DSS-a, ali čak ni srpski narod nije toliko glup da to podrži.

Nego, da se vratimo nasilniku sa početka, odnosno našem “Dr Džekilu i Mr Hajdu”. Jasno je da će veoma mali procenat ljudi odmah pokazati svoje pravo lice. Da je moj otac na prvom dejtu češao nerođeno potomstvo, kao što to danas radi u svakoj prilici, kurac bi se moja majka udala za njega. I kurac bih onda ja danas ovo pisao. Mada, ko zna… Doduše, možda ga tad nije to potomstvo svrbelo kao danas.

Mislim zamišljam nekog foliranta (a danas je većina takva) kako iskreno nastupa pred devojkom na prvom dejtu:
“… i da ti odmah bude jasno, to: dekolte, miniće i ostalo, da zaboraviš. Ako li te vidim da flertuješ sa nekim, odma’ sledi šamarčina pa će pet dana da ti zvoni u ušima. Drugarice mogu samo one koje ti ja proberem. Prijateljstvo između muškarca i žene ne postoji, stoga odma’ počni da brišeš telefone svojih muških, “nazovi” prijatelja. Šifra od tvog Fejsa, Skype i mejla odma’ da mi se prosledi. Ako ti se ne sviđa ovaj red, progoniću te telefonom i u pola noći ti dolaziti na gajbu. U ovo moderno doba ima toliko riba u ponudi da me stvarno zabole da se više nešto foliram. Budem fin, ponašam se k’o pička, pridržavam vrata, kapute i radim ostale pederske fore. To ti je, što ti je, a sada nam plati nam ovo piće i vodi me kući da te karam. Odmah!…”

I tako, moj dnevniče, kuckam ovo, razmišljam i kapiram da bi pola žena okvasilo donji veš kada bi naletele na muškarca sa ovakvim stavom na prvom dejtu… skoro bi do orgazma stigle u istripu da su one toliko posebne, da bi baš one mogle biti te koje će ga konvertovati iz čistokrvne budale u engleskog džentlmena… što me baca u još dublje razmišljanje, a već polako sviće nad Srbijom. Moram pod hitno nazad u svoj kovčeg… Pišemo se sutra.

Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.

Editors choice