Dragoceni savet koji nikada ne poslušamo

Dragoceni savet koji nikada ne poslušamo

Obraćajući se nekome za savet, biramo osobu za koju pretpostavljamo da će nas razumeti i da će nam možda reći nešto što će nam pomoći da sami odlučimo šta da radimo. Tražeći savet ređe tražimo da nam neko tačno kaže šta da radimo, iako nam se čini da bi nam laknulo da prosto poslušamo uputstvo, kad smo već u ćorsokaku. Najčešće, savet tražimo kad smo već odlučili šta ćemo i napravili ishitrene i pogrešne poteze, koji su nam produbili problem i kad zaista ostanemo bez ideje šta bismo mogli dalje. I bez hrabrosti da se pomaknemo, jer smo već dovoljno štete učinili svojim delovanjem.

Koliko smo sposobni da damo dobar savet, toliko nismo u stanju da dobar savet poslušamo, iako ga odlično prepoznajemo i sasvim se slažemo sa njim. Dobri saveti su oni koji nam predlažu konstruktivnu akciju u odnosu na nepovoljne ishode koje imamo i koje tek možemo imati ako nastavimo dalje istim putem. Ali, mi obično nastavimo dalje, čak i kad svim srcem prihvatimo istinitost, mudrost i valjanost saveta koji smo dobili.

Ono što je u nama rešeno da nas dovede do kraja puta, da iskusi zamku u koju očigledno upadamo, a dobar savet nam vrlo jasno predočava kakva je to zamka i šta nas u njoj očekuje, ono što nas gura sa ivice i šapuće nam skoči, skoči, a kad skočimo i umremo od straha, ili se pojedemo od kajanja, ono nastavi da nam šapuće ko zna zašto je dobro, uvek pobeđuje. Ono ne sluša savete. Ono gura svojom potrebom da se realizuje i materijalizuje, bez obzira koliko će nas to koštati.

razgovor Dragoceni savet koji nikada ne poslušamo

Možda je to naša sudbina, koja nas tako cima i ne da nam da se otmemo, a možda je slabost i destrukcija. A možda i jedno i drugo. I stvarno, ko zna zašto je to dobro? Verovatno niko, ali ako suštinski verujemo da smo morali tako kako smo postupili, jer nas je vodilo nešto jače od nas, ka nekom višem cilju koji ne možemo da prepoznamo, utešićemo se.

I sad, kako to da smo svi tako dobri savetodavci, kad smo tako nespremni da sledimo dobar savet?

Ah, ali to je prirodno. Kad posmatramo nečiju situaciju, nemamo ličan odnos prema njoj. Ona nas ne plaši, ne ugrožava, nismo emotivno upetljani i ničim nas ne pogađa razvoj situacije. Zato možemo da budemo objektivni. Da sagledamo mesto i motive svih učesnika u toj situaciji, da predvidimo razvoj događaja i sagledamo posledice i to u nekoliko pravaca i da lako uvidimo koji je pravac najbolji, gde su posledice najblaže, gde je opasnost najveća, a gde uspeh najverovatniji. Prosto.

Pitam se, kad bi smo bili u stanju da napravimo takav uvid sami za sebe, za onu situaciju za koju nam je potreban savet, da li bismo onda bili u stanju i da ga poslušamo?

Da li bismo slušali svoj sopstveni savet, umesto da podlegnemo onome nečemu što nas tera da se oglušujemo o dobre savete?
Ako znate odgovor, javite.

Posmatrači i učesnici: Ovo nije moja borba

Cigla u glavi: Trn u oku

Aleksina Đorđević