Zaustavila sam taksi. Uglačani mercedes bež boje sa pokretnim krovom. Berlinski aerodrom dočekao me je osunčan, u gužvi i sa mnogo radoznalih pogleda. Vozač mi je otvorio vrata, pa sam sela u udobno kožno sedište.

-Guten tag… Bitte, Storkower Straße…- izgovorila sam polako i melodično uvežbanu rečenicu, pa pogledala kroz prozor.

„Bože… u Berlinu sam…“ pomislila sam, a kroz telo su mi prostrujali strah, uzbuđenje i neverica.

Berlin night 2 Druga berlinska priča

Berlin - besprekoran i surov...

Uhvatila sam pogled taksiste u retrovizoru, nasmešila mu se i duboko uzdahnula.

-Russian?- upitao me je.

-No, I’m from Serbia…- odgovorila sam ponosno i u sekundi mi je proletela slika penastog oblaka kojeg sam omađijano posmatrala dok sam krstarila nebom iznad Evrope. Letela sam. Bez turbulencija, bez ijednog trzaja. Letela sam i opraštala se od straha koji mi noćima nije davao sna. Letela sam, sama, odlučna i posle mnogo meseci…probuđena i željna života.

U tunelu, saobraćajnu buku je prekinuo dobro poznati zvuk iz susednog automobila – neko mi je ukrao bicikl…

– Jer ga nisam dobro vez’o lancem!! – u zanosu se priključim refernu i nasmejana, prstićima dirigujem nastavak pesme.

Taksista, hladni proračunati Nemac, u šoku se okrenuo ka meni i ugledao me ozarenu, razigranu i razmahanu na zadnjem sedištu skupog mercedesa.

Zatvorio je prozor, te minirao konkurenciju odvrnuvši Krisa Brauna i pesmu „Beautiful people“ na koju sam još jače počela da igram. Vozači okolnih automobila su izvirivali, gurkali se i nameštali da vide kako jedna plavuša pretvara saobraćajnu gužvu u nezaboravnu žurku na točkovima. Taksista se ponosno priključio i glavom pratio ritam. U jednom trenutku, pritisnuo je dugmence pored volana, i krov automobila se spustio pustivši vetar u moju kosu i bilo mi je sasvim prirodno da podignem obe ruke i viknem:

-U BERLINU SAM!

Gužva se raščistila i moj igrački partner je nagazio na gas. Leteli smo kroz ulice Berlina, muzika je treštala, a ja sam tad, posle dugo dugo vremena osetila suzu na obrazu.

Suzu koja je potekla od čiste i istinske sreće.

Berlin Mitte by night Druga berlinska priča

Grad u kome stvarno nema razloga da nocu budes sam...

Veče je padalo, svetla grada su se palila a ja sam, na zadnjem sedištu jednog taksija u sred Berlina, plakala od sreće.

– Hope you enjoy staying here – taksista mi je pružio ruku i dogurao kofer do vrata hostela.

Raščupana i dalje nasmejana, pevušila sam prilazivši redu na recepciji. Visoki dečko s plavim očima namignuo mi je na putu ka liftu. Bilo mi je jasno da noć tek počinje.

Zahvalila sam se Bogu i rekla u sebi: „osećam se kao na filmu…“

A onda mi je kartica odbijena.

A onda mi je kartica opet odbijena.

I onda su mi je vratili i upitali me:

-Cash?

Moj film se pocepao, muzika je zaškripela i noge su mi se odsekle.

Račun mi je blokiran, ostajem bez novca i za dva dana neću imati gde da spavam.


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.

Editors choice