Na radiju himna: “Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja, jesen rana, nek’ zazvone tambure u transu…” Vreme je za rukovanje i pozdrav sa letnjim danima, pakuju kofere, upisuju se u spomenare, ostavljaju ceduljice, dok ne pristigne novi stanar u gradove.

Jesen miriše na dunje, slatko, svatove, ljubav i pobedu, obojena je zlatom, a dekorisana hrizantemama, i čine je mali koraci velikih izazova. Leto je razonoda, treptaj lenjosti, odmora, mešavina koktela, vrelog peska, plavog beskraja koji se graciozno proteže ispred nas. Kad talasi utišaju, vreo vazduh zameni sivilo, otvaraju se neki novi horizonti. Noge nam se uvlače u čizme skitaljke i gaze kišne pločnike snova, koje vredi dotaknuti čarobnim štapićem volje. Jesen je sezona uspeha, otvaranja, premijera, novih kolekcija, školskih godina, veridbi i brakova, zimnice, hladnoće, i grejanja u nečijem zagrljaju. I sve je to mali komad u režiji jesenje inspiracije.

Dunje Dunje moje, jesen stiže

Jesen miriše na dunje, ljubav i pobede

Miholjska varljivost, zavodljiv pogled u prolazu, jesenji kaput koji nas merka iz izloga i viče: “Skrojen sam za tebe”. Žene imaju poseban problem da odole jeseni. Sve te cipelice za lupkanje po bulevarima, torbe koje baš idu uz nove čizmice. Kad dođe jesen žena se požali: “Ništa nemam da obučem, a ono što imam nemam gde da spakujem.” Kišobrani se šepure ulicama i unose pometnju u sivi kišni dan. Dok se negde u meni osmehuje želja da dodirnem nebo, oduvam oblak, udahnem plavetnilo i postanem sunce na tren.

A produžena kafa sa mlekom se lagano hladi na trgu izazova, spuštam beležnik za snove i naočare sa šarenim okvirom za sreću, sve je tu, vreme je za aplauz i pomeranje masivnih crvenih zavesa pozornice. Reflektori nas vole, publika očekuje fijasko ili maestralnost. A ovaj jesenji komad premijerno se izvodi na pozornici teatra “Život”.

Šaptač dobacuje: “Za velike duhove i za velike duše nema sreće bez veličine; ali nema ni veličine bez sopstvenog dela.”- Dučić i jesen.

Možda nemam sve što želim, ali umem da ga stvorim. Inspiracija za to je jesen, dok vetrovi sviraju arije kroz preteklo zelenilo, kad noćne kapi pokucaju na okvire od prozora – dolaze gosti koji se uvlače u tastature, bele hartije, pomeraju. A opet šaptač sa Katonovom (Marcus Porcius Cato) izrekom: “Ono što nemaš zajmi samom sebi.”

Ispiši svoje ime na svakom pločniku tim malenim koracima. I zapamti: “Ljudi se pamte po osmehu, tvrdoglavoj volji i romanima koje napišu do svih sitnih detalja, trenutaka, uspomena, nada, gubitaka, sreće…” Kako jesen javlja: “Slušaj, uči, upijaj, deli. Snovi se mere sekundama, a život večnošću.”

I važno je samo jedno za kraj, ma koje godišnje doba bilo: “Sunčana strana sveta je uvek naša.”

Izvor fotografija: vocarski-savjeti.com


Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.

Editors choice