Hej! Da si tu, noći bi spavale naopačke. Jutro bi se poznavalo i u najcrnjoj noći. Da si tu, gurkali bismo se kao deca što se krišom vole – ne priznajući to ni sebi. Laktom bih te pogurala i nasmejala bih se kao cvet što iz prašine niče. Zagrlio bi me, znam, i šapnuo:

– Pa ti si blesava, bleso moja, znaš…

Da si tu, mora bi sisala nebo, vode onda nikada ponestalo ne bi. I kupali bismo se u očima sveta što za svet nisu čule. Srasli bismo jedno u drugo i ne bismo znali da išta osim nas može da diše.

Da si tu, iz oka bih ti gutala suze – da nikad suze ne postanu, i ruke bih ti ljubila – moje čvrste zidove sreće.

Da si tu, jeli bi proleće pod cvetom trešnje i disali bismo pokrete reke što pecarošima izdaju po koju ribu.

Da si tu, noći bi spavale naopačke, od njih se tmina otimala ne bi. Zarili bismo nokte u zemlju, iskopali bismo blago sakriveno, da si tu. I ne bi se gasilo jutro. K’o galop konja trajale bi naše zore. Ispijali bismo jedno drugo umesto vina iz čaša što se tela zovu. Nazdravili bismo telima životima punim i svet bismo ljubavlju poplavili. Da si tu, više ne bi postojali zli. Da si tu, svi bi se na večnost kleli.

da si tu noci bi spavale naopacke Dvesta miliona milimetara

Da si tu, noći bi spavale naopačke…

Pišem ti iz grada od betona. Pišem gradu našem, napuklom od rata, gradu zaspalom na Moravi, gde u jednoj slepoj ulici postoje mnogi izlazi, gde postojiš ti. Pišem ti. Na geografskoj karti samo sam tačka koja ruku na papiru miče, tačka koja misli svoje svodi, želeći da umori 200 miliona milimetara dugu razdaljinu.

Da si tu, Mesec bi srpom dotakao Zemlju, pustio bi da pozlata s njega padne; da si tu, zvezde bi pokretima šile beli veo po meri moje glave.

Da si tu, zrele bi jagode na mojim obrazima, raslo bi se i od kiše, do neba, pa i više. Šerbedžija bi postao ptica, taj večiti sanjar, na suvom mornar, taj Balašević bi za nas kovao ravnice vojvođanske, sam bi Bog gazio čistim stopalima naše vode, da si tu i mrtvi bi srećni ponovo počeli da hode.

Poželeću te još noćas kroz vazduh što se svuda diše, pod nebom koje delimo i rukama što ruke traže. Jer negde u ovoj, žudnjom nadahnutoj noći 200 miliona milimetara od mene, u jednoj “slatkoj sobi” spavaju moje rezervne oči, spava moje rezervno srce, spavaju mirisi muškarca koga volim. A, on je, nemojte nikome reći, u duši uplakano dete.

Slušam te suze daleke, otkucaje moga drugog srca, i gledam svet očima dečaka, koji 200 miliona milimetara udaljen od mene – spava.

Izvori fotografija: tumblr.com, lesrevesdusimorgh.net


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice