Džentlmen pravi, nadam se ne jedini, ni najmlađi

Džentlmen pravi, nadam se ne jedini, ni najmlađi

Šta biste prvo pomislile kad bih vam rekla da moj deda ima 95 godina?! Neverovatno, da. Još kad me pitaju: pa je l’ pokretan, nasmejem se, i pomislim “E moja ti, pokretniji nekad i od mene i tebe zajedno”. Ne dozvoljava da bilo ko drugi nabavlja namirnice za kuću osim njega, pešači onoliko koliko ja nekad ne mogu za dan. Jeste nekad dosadan, lošu narav ima, težak za život, voli da gunđa često, svaku šerpu po nekoliko puta da otvori, u svaku sobu po deset puta da zaviri, ali je domaćin pravi i nepredvidiv. Nema rođendana, putovanja, praznika, a da on ne organizuje prave porodične gozbe. Kralj organizacije i porodičnog okupljanja. Svi ti njegovi “kućni sastanci” nama su smešni, ali njemu značajni i svi ih poštujemo i na neki način uživamo u njima. Pored svega toga njegova želja da živi dok moja sestra i ja ne stanemo na noge, pozavršavamo fakultete, zaposlimo se, fascinantna je i, nadam se, sasvim ostvariva. Svi koji ga upoznaju malo se zastide svog načina života i dive se njegovom. Red, rad i disciplina, vrlo dobro to poštuje kao bivše vojno lice. Nervira dosta, ali ga svi jako volimo i poštujemo, pošto da nije njega naši životi ko zna kojom bi putanjom išli, i da li bi bili ovakvi kakvi su sad. Pored sve svoje hladnoće, a s druge strane i ljubavi i ne znam čega još, on koristi svaki važan trenutak da nas iznenadi.

Osmi mart i moj deda. Za svaku damu našeg doma, a ima nas četiri, po jedna ruža. Da li da vam kažem da ja obožavam cveće, a pre svega ruže, i cveće mi je uvek najdraži poklon. Nije prvi put da to radi. Ispoštuje i taj praznik i svaki drugi, iako mi porodično baš i ne praktikujemo to. Zamislim scenu na pijaci i lepo mi je: Stari deka (iako je on sve samo ne deka, on je deda zmaj, i niko ne bi rekao da je 1919. rođen), malo povijen, sed, sa kesama iz nabavke u jednoj ruci i pripremljenim parama za cveće u drugoj ruci. Daje prodavcu, a  ovaj iznenađen da čovek njegovih godina poštuje tradiciju i te naše praznične običaje, i naručuje četiri ruže, lepe, crvene, ukrašene sa trakama. Svi se okreću , smeškaju i dive. Njegov čin je sigurno mnoge prolaznike naveo na isto. Ako sedi deka može, što ne bih i ja?! Zar ne?! Tako nekad iz čista mira, ne gledajući u kalendar i da li je neki praznik u pitanju, izvuče sakrivenu milku od 300 g sa lešnicima i iznese na sto, da se svi zasladimo. Ima te simpatične momente.

nije teško biti fin Džentlmen pravi, nadam se ne jedini, ni najmlađi

Nije teško biti fin

Pošto sam ceo život više vezana za babu i veći deo života provela sa njom, osetila sam potrebu da i dedi posvetim jedan tekst, što zbog njegovih godina, što zbog njegovih gestova.

Ganuta ovim činom, osetila sam potrebu da javno podelim dedin gest sa vama, možda se nađe neko ko do sada nije praktikovao, ali posle ove priče počne da praktikuje lepe stari za male praznike, a i mimo praznika.

Nije teško biti fin. Sve te sitnice ostaju u lepom sećanju i čine naše živote lepšim, zato ih je dobro negovati.

Hvala ti, deda, džentlmen si pravi, a nadam se ne i jedini i najmlađi!

Izvor fotografija: panoramio.com, eventbrite.ca


Anđelka Popadić