Elizabeth Gilbert: “Jedi, moli, voli”

Elizabeth Gilbert: “Jedi, moli, voli”

“Jedi, moli, voli” je knjiga koja je napisana po istinitim događajima iz života Liz Gilbert (Elizabeth Gilbert). Duhovno putovanje pre svega, koje je za pisca donelo iskustvo koje ju je povratilo u život posle teške emotivne neprilike. Želje su se pretvorile u zamisao, a i iskrenom voljom namere su postale stvarnost. Kada priznate sami sebi šta je ono što zaista želite, u stvari ste započeli putovanje i nema povratka. Iskrenost prema samom sebi, a onda i prema vama dragim ljudima jeste jedini spas u trenucima kada shvatate da ste u redu, ali ne i zaista srećni.

Što se pre suočimo sa problemom, pre ćemo ga i rešiti. Takav je i početak ove knjige, ključni momenat kada priznate sebi da imate problem i jasno počinjete da ga rešavate onako kako mislite da je najbolje moguće. Najčešće od nekih mudrijih i iskusnijih čujemo rečenicu: “Sam sebi najbolje možeš pomoći” i to je za većinu tačno. Junakinju knjige je iz potištenosti mogla izvući samo jaka volja. Zamislite da najiskrenije želje spojite i usmerite ih ka jednom velikom ostvarenju. To je odlika ove knjige, traganje za iskrenim mirom i uživanjem, za razliku od pukog potrošačkog života.

Liz je odrasla u dobroj porodici, živi život koji je blizu ostvarenja američkog sna. Ima dobar posao kao novinarka, muža, kuću u predgrađu, stan na Menhetnu, uživa u blagodetima života kakve kultura nalaže i onda jednoga dana sve to postane nevidljivo, nevažno i neiskreno. Tada počinje njeno jednogodišnje putovanje. Počinje sa Italijom, zbog njene ljubavi prema jeziku, kulturi i načinu života Italijana, koji se odražava u rečenici “Dolce vita”. Upoznavanje tuđe kulture, tako daleke i drugačije od one u kojoj je odrasla. Fascinacija sitnicama i ispunjenost duše.

Nastavlja se sa Indijom u ašramu. Čisto upoznavanje sebe, ispitivanje sopstvenih mogućnosti, odricanje onoga što ste mislili da se podrazumeva, saznanje kakav još život postoji i nalaženje sopstvenog mira. Posle “Dolce vita”, ova faza dolazi kao nešto za šta odmah pomislite da niste za to, ali ljudska volja je najsnažnije oružje na svetu.

Međutim, ono što nam svima nedostaje jeste ljubav. Dok smo živi tragamo za njom, iznova i iznova i nikada nam nije dovoljno. Tako dolazimo do Indonezije, ravnoteže prethodna dva putovanja. Kada se upotupni biće i steknete najjaču vezu sa samim sobom, dolazi do konačnog ispunjenja – nalaženja prave ljubavi.

Knjiga je pisana toliko nadahnjujuće, da sa poslednjom stranicom iskreno žalite što je putovanje završeno, a možda niste još uvek svesni da je vaše tek počelo.


Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.