Nešto u nama svakako bira. Nije baš kao da se premišlja, nego se više zalepi za neki poseban tip osobe. Ali tu je na delu hemija, automatizmi i sve ono što nas navodi da uvek biramo pogrešne tipove. Oni nam privlače pažnju, oni angažuju nešto u nama, što se zalepi za njih iako mi u očajanju pomišljamo o ne, ne ponovo, valjda neće ponovo isto da se desi…
Ali uvek se desi. Ponovo. Opet nas šarmira neki površan tip, očigledno lažov i hvalisavac, ali nama sladak, blizak, nekako poznat, ma neodoljiv. Ili neki mračnjak. Slabić, tunjavac. Sadista. Znate već. Pogrešni tipovi u koje se zaljubljujemo i nikako da prestanemo, a oni nikako da se potroše. Privlačimo ih kao magnet. Zato što je nešto u nama namagnetisano tako da privlači pogrešne tipove.
Teško je razmagnetisati taj naboj, ali radi se o pomeranju fokusa, o pažnji.
Prestanete da obraćate pažnju na one koji vas privlače na prvu loptu i obratite pažnju na one druge.
U suštini, moguće je voleti bilo koga. Možda se ne možete zaljubiti u bilo koga, ali sećate se, zaljubljenost je ono što vas je svaki put uvelo u bolan i povređujući odnos, sličan kao i onaj prethodni.
Ubeđeni smo da ljubav ne funkcioniše bez zaljubljivanja, ali volimo svoje prijatelje, roditelje, decu, volimo ih jako i toplo, bez ikakve pomoći zaljubljenosti.
Ali ta ljubav nije ista kao ono što osećamo prema muškarcima, partnerima.
Ubeđeni smo da nije ista, jer u njoj nema seksualnosti.
