Empatija se može do izvesne mere uglačati, da ne ostane samo na sirovom prenosu emocija, može se naučiti rukovanje empatijom i njeno obuzdavanje, ali ne može se postati empata. To je dar, a kao i svi darovi, istovremeno je i teret. Kad si nečim obdaren, ne možeš to prosto da ignorišeš, da bi ti život bio lakši, nego moraš da koristiš svoj dar, hteo ne hteo. Život raspolaže ogromnim mehanizmom uzroka i posledica, koji te stisne i na ovaj ili onaj način prinudi da ili koristiš svoj dar svesno, ili da trpiš posledice izbegavanja i ignorisanja, a one su zamršene i bolne.
Dar nije čak ni Tamni vilajet (ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se), jer nema govora o uzimanju ili neuzimanju. Jedini izbor odnosi se na načine na koje ćeš uposliti svoj dar. Pa, ako spadaš u malobrojnu grupu preosetljivih, treba da radiš na sebi, da bi ti bilo lakše sa tom sposobnošću, ali treba I da edukuješ druge, koji često imaju predrasude o empatama.
Često se misli da su empate psihološki nestabilne ličnosti
Oni su biološki programirani da budu senzitivniji u odnosu na svoju okolinu, osećaju energiju, emocije i sav naboj koji dolazi od drugih ljudi i to utiče na njih. Ako često plaču, ili pokazuju druge znake „slabosti“ i „labilnosti“ to ne znači da oni sa tim ne mogu da se izbore. Njihova svakodnevica je intenzivnija i oni reaguju na svoj način.
