Lakše je kad se zaljubiš u nekog glumca, muzičara, pisca, pa i ne očekuješ da možeš da dopreš do njega, a ako si u prilici da dobiješ autogram, umireš od sreće – obožavanje nedostupnog se mnogo lakše podnosi nego prosto odbijanje nekoga ko ti se sviđa, a ti njemu ne. Dobro, malo je nezgodnije od sviđanja – u koga si zaljubljena, a ti njega ne zanimaš. Ukoliko nisi prošla kroz ovo iskustvo u pubertetu, stići će te kad tad, jer to spada u ukupno ljubavno iskustvo.

Priznaješ sebi da si zaljubljena

Negde u sebi znaš da nemaš šanse – srećno je oženjen ili zauzet, ili si već imala prilike da se uveriš da nisi njegov tip i da mu ne skrećeš pažnju – on je ljubazan i komunikativan, ali ništa više od toga. I ne želiš da misliš o njemu, jer ne želiš da investiraš osećanja u izmaštani projekat. Ali, u tvojoj glavi, priča je već počela i ne možeš da je zaustaviš. Misliš na njega. Sanjaš ga. Zaspivaš i budiš se sa njim u mislima. Kad ga sretneš, odseku ti se noge, zadrhti ti u stomaku, probode te u grudima. Ne vredi da lažeš sebe, to je to. On ti se sviđa. Ma ne vredi ni toliko da lažeš sebe. Zaljubljena si, iako ti se to uopšte ne sviđa.

veya 1 Faze kroz koje prolaziš kad želiš nekog koga ne možeš da dobiješ

Odmeravaš mogućnosti

Pokušavaš da razmišljaš realno. Procenjuješ ono što bi možda mogla da dobiješ i ostvariš. Proučavaš ga i smišljaš strategije. Toliko si već saznala o njegovom karakteru i navikama, da tačno znaš šta bi ga nerviralo, šta bi mu bilo potpuno odbojno, a šta bi ga zainteresovalo. Poznaješ njegovo kretanje tokom radnih dana i vikendom i znaš gde i u koje vreme ima najviše šanse da ga “slučajno” sretneš. Ne, ne uhodiš ga i nisi psihopata. Samo proučavaš teren i procenjuješ svoje mogućnosti, jer sad, kad si priznala sebi da si zaljubljena, valjda nećeš samo da sediš i uzdišeš?

Comments