Film “La casa muda” – tišina koja prožima

Film “La casa muda” – tišina koja prožima

“Tiha kuća” (La casa muda) je još jedno filmsko ostvarenje koje nam dolazi iz španskog kraljevstva. Snimljen je 2010. godine, a bez problema može stati rame uz rame sa drugim velikanima horor industrije poreklom iz ove zemlje poput “Rec” (Rec), koji je kod nas stigao u slabijoj američkoj obradi pod nazivom “Karantin” (Quarantin). Briljantan posao režisera obavio je Gustavo Hernandez (Gustavo Hernández), učinvši ga jedinstvenim u moru slabih priča i kičastih detalja koji danas čine skoro celokupan repertoar horor žanra.

Snimanje filma rađeno je ručnom kamerom, iz jednog snimka u roku od četiri dana. Izvedeno je u Montevideu, u Urugvaju, gde se slučaj koji je inspirisao radnju filma i odigrao. Iako snimanje ručnom kamerom nikako nije novost u ovom žanru (štaviše, mnogi ga smatraju prevaziđenim), ono što čini ovaj film posebnim je način na koji je postignut osećaj sirove stvarnosti bez uobičajenih problema koji prate ovakav pristup. Umesto nespretnih okreta, nejasnih scena trčanja i drugih nezgrapnih manevara kamerom, počašćeni smo bogatstvom detalja, prelepih snimaka uvodne scene i opšteg osećaja da zaista jeste tamo i da vam se pri tome ne vrti konstantno u glavi.

slika 137 Film La casa muda – tišina koja prožima

Neispričane tajne zidova

Film nas na početku upoznaje sa Laurom, koju glumi Florensija Koluči (Florencia Colucci) i njenim ocem Vilsonom, čiju ulogu tumači Gustavo Alonso (Gustavo Alonso). Zajedno sa dugogodišnjim prijateljem Nestorom, koga igra Abel Tripaldi (Abel Tripaldi), nalaze se ispred stare, urušene kuće koju treba popraviti da bi njen vlasnik mogao da je proda. Radovi treba da počnu dan kasnije, tako da će Laura i njen otac prenoćiti u oronuloj kući zabarikadiranih prozora i sa samo jednim izlazom. Radnja počinje polako da se odvija, a tok priče nagoveštava otkrivanje mračnih tajni godinama zaključanih u tišini kuće.

slika 230 Film La casa muda – tišina koja prožima

Samoća i tama nikad nisu dobra kombinacija

Glavni alat ovog filma kada je u pitanju izazivanje straha kod gledaoca, ne leži u obilju morbidnih i krvavih scena, za razliku od većine filmova ove vrste. Mrak koji obavija Lauru, muk koji krije sve ono čega se pribojava, osećaj da nema izlaza ni načina da se pobegne upravo je ono što čini da se najdublji, bazični strahovi probude i zagospodare svakim vašim čulom. Učiniće vam se da se zidovi obavijaju oko vas i da u tom skučenom zarobljeništvu nema spasa, nema rešenja. Putovanje na koje će vas povesti ovaj film je iskustvo kakvo priželjkuje svaki ljubitelj ovog žanra, jer na vrlo jednostavan način, bez pompe i grotesknih prenaglašavanja ume da probudi ono iskonsko što plaši svakog od nas.

slika 322 Film La casa muda – tišina koja prožima

Napetost i neizvesnost trenutka čine ovaj film zastrašujućim

Film je izašao 2010. godine u španskoj produkciji, a 2012. u bisokope širom sveta stigla je i američka verzija, pod istim nazivom i sa istom tematikom. Iako se američkim preradama stranih filmova ne može potpuno odricati kvalitet ili uspešnost, čini se da u ovakvoj vrsti približavanja ostvarenja svojoj publici mnogo toga ostane nedorečeno i nedovršeno. Mnogi detalji se prosto “ispeglaju” da bi cela radnja bila razumljivija, a trivijalnosti, na kojima se iz nekog razloga insistira, umeju ozbiljno da naruše atmosferu i onaj stari, dobri osećaj da nešto duboko nije u redu sa ljudima čiju priču pratite. U ovom konkretnom slučaju, čini mi se da je originalna verzija mnogo bolji izbor ukoliko vas zaista zanima horor i priča koja se krije iza ovog filma.

Iako se spolja može činiti već viđenom pričom, “Tiha kuća” je definitivno ostvarenje na koje vredi utrošiti vreme, koje će učiniti da adrenalin prostruji vašim venama i naterati vas da se zapitate šta se zapravo dogodilo iza nemih zidova urugvajske kuće.


Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.