Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

“Homo sum, humani nihil a me alienum puto” (“Čovek sam, ništa ljudsko mi nije strano”)

Ovim citatom, rimski pisac komedija Terencije (Terence), kao da je opisao ukus u ustima sa kojim nas ostavlja poslednji film italijanskog režisera Pazolinija (Pier Paolo Pasolini), “Salo – 120 dana Sodome” (Salò, or the 120 Days of Sodom).

Groteskna implementacija Markiz de Sadovog (Marquis de Sade) romana “120 dana Sodome” (Les 120 Journées de Sodome ) film je o kojem se već gotovo četrdeset godina vode snažne debate. Razlog ovoga su odvažna genijalnost režisera u njegovom pokušaju da nam dočara atmosferu iz najtamnijih dubina ljudske prirode.

Jedan od najmoćnijih Pazolinijevih “alata” ovde su kontekst i vreme samog filma: 1944. godina i uređenje Musolinijeve, fašističke Italije (kako se i u samom filmu kaže “Mi fašisti smo jedini pravi anarhisti.”) i blud i razvrat izopačenih umova u slobodnom prostoru.

foto13 Filmski vremeplovac: “Salo   120 dana Sodome”

Jedan od najkontraverznijih filmova dvadesetog veka još i danas izmamljuje uzdahe. I pobuđuje gnušanje

Glavni akteri, četvorica predstavnika vlasti (Vojvoda – Paolo Bonaćeli (Paolo Bonacelli), Biskup (Giorgio Cataldi), Predsednik – Aldo Valeti (Aldo Valletti) i Sudija – Umberto Paolo Kvintavle (Umberto Paolo Quintavalle)), uz pomoć fašističkih jedinica, hvataju grupu mladih ljudi i zatvaraju ih u raskošnu vilu. Sluge im postaju bivše prostitutke u poodmaklim godinama (prostitutkaKasteli (Castelli) – Ketrin Borato (Caterina Boratto), prostitutka Vakari (Vaccaari) – Helena Surgere (Helene Surgere) i prostitutka Magi (Maggi) – Elza De Đorđi (Elsa De Giorgi)) koje mladim zatvorenicima pričaju priče iz sopstvenog iskustva, pa je, na osnovu tih priča, i sam film struktuiran, odnosno podeljen u tri celine:

“Predsoblje pakla” (Antechamber of Hell)

“Krug opsesija” (Circle of Obssesions)

“Krug govana” (Circle of Shit)

“Krug krvi” (Circle of Blood)

Inspiraciju za ovakvu  strukturu, Pazolini je našao u “Božanstvenoj komediji” (La divina commedia) Dantea Aligerija (Dante Alighieri).

Iako je u originalu Markiz de Sad svoj roman smestio par vekova ranije, Pazolinijeva genijalna ideja da radnju filma prebaci u doba po mnogima najmonstruoznije u istoriji čovečanstva apsolutno je urodila plodom.

foto23 Filmski vremeplovac: “Salo   120 dana Sodome”

Nesputano oslobađanje najneverovatnijeg, najgnusnijeg, najsirovijeg iz ljudske prirode

Vizuelno i emocionalno, ovaj Pazolinijev film mogao bi ličiti na najgnusniju ikad odgledanu stvar, no njegova umetnička i estetska vrednost više je nego uočljiva.

Za dublje razumevanje ove priče, važno je, makar i delimično, poznavati rad Markiza de Sada, po čijem romanu je priča i režirana. Naime, u svakom od njegovih romana upravo se i nailazi na podelu “uloga”, manje ili više, istovetnu ovoj: sam vrh društvene lestvice koji tlači one koji su na njoj niže kotirani. Izopačenost de Sadovskog uma, nalazila je najneverovatnije načine da ovo i objasni, no sama suština bi ležala u (De Sad bi rekao) činjenici da prirodom vlada zakon jačega, te da je smisleno da (u ma kom  smislu) jači tlače one ispod sebe. U njegovim romanima, to se obično dešava u vidu najužasnijih (uglavnom seksualnih) mučenja i iživljavanja. Ono što je u njegovim romanima naglašeno a što je u filmu, reklo bi se, “propušeno” za preneti jeste (kod De Sada uvek naglašavana) važnost ljudske nesputanosti, u ma kom (a, ponovo, pre svega seksualnom) smislu.

foto32 Filmski vremeplovac: “Salo   120 dana Sodome”

Do kojih dubina, ili nizina, de sadovski um može da stigne?

Film “Salo” smatra se jednim od najkontraverznijih filmova dvadesetog veka. Ne slučajno, jer scene silovanja, izjedanja fekalija, odsecanja jezika, homoseksualizma itd. ostavljaju gledaoca, i ne samo onog sa slabim želucem, maksimalno zgroženim. Pa ipak, ovo Pazolinijevo režisersko postignuće nikako ne bi trebalo posmatrati izvan konteksta u koji je smešten. Učinimo li to, osim režiserske i snimateljske genijalnosti, ostaće nam čista groteska, lišena estetske vrednosti. Pazolini u ovom filmu predstavlja svet, hladan, bez nade, apokaliptično doba u kom zlo pobeđuje, ali i implicitno nagoveštava da takav režim ne može opstati (zbog čega je radnja i smeštena na područje Sala). On namerno odbacuje suptilan pristup i odabira eksplicitni (njemu i, po svemu sudeći, draži), prikazujući fašizam kao prerverziju koja, jednovremeno, odbija i privlači.

foto41 Filmski vremeplovac: “Salo   120 dana Sodome”

Prostituke koje svojim pričama zgrožavaju i zastrašuju žrtve, istovremeno raspaljujući maštu glavnih junaka

Ovde bi, ujedno (kako u De Sadovim romanima često biva slučaj) moglo biti reči i o prirodi koja predugo biva sputana, najčešće, nametnutim društvenim normama, te postaje izopačena i u stalnom traganju za načinima na koje bi svoju sputanost mogla da kanališe. U ovom slučaju, to rezultira potpunom seksualnom izopačenošu, iživljavanjem nad nedužnim žrtvama itd.

Dok prostitutke, u svojim zanosnim kostimima, pričaju najgnusnije priče iz svog seksualnog i poslovnog života, žrtve (najčešće) sede obnažene, ponižene, na podu, sve dok ih neki od glavnih aktera, podstaknut “vrelom” pričom, ne uzme i ne iskoristi za “oživljavanje” onog što se do malopre samo slušalo.

Epilog filma upravo je i najpotresniji i gotovo da sliči kulminaciji, pre nego epilogu:

Četvoro zapovednika odabiraju mladiće i devojke koji nisu bili apsolutno poslušni, te ih stražari odvode u obližnje dvorište i ubijaju na najgnusnije načine. Zapovednici, gotovo indiferentno, posmatraju dvogledom, iz udaljene prostorije, taj prizor. Zgrožena pijanistkinja, koja je svirala i radila za njih, uočava prizor i izvršava samoubistvo bacivši se sa prozora. Za sve to vreme sa radija dopiru zvuci “Carmina Burana” Karla Orfa (Carl Orff). Naposletku, dvoje mladih stražara menjaju stanicu na radiju, puste veselu pesmu i veselo, pa ipak i ravnodušno, zaplešu. Jedan upita drugog za ime njegove devojke. “Margarita”, on odgovori.

Zavesa.

Te završne scene, propraćene samo smirujućom muzikom, produbljuju jezu koju sami prizori donose.

foto51 Filmski vremeplovac: “Salo   120 dana Sodome”

Završne scene pogubljivanja zarobljenika

Koliko god, još i danas, kritikovan i zabranjivan bio, ovaj Pazolinijev film apsolutno je ogromno umetnično postignuće (istovremeno i poslednje koje je autor radio, jer je nešto pre premijere filma i ubijen). Samo “oživljavanje” romana, pa još i de sadovskog, odraz je ogromnog poznavanja režiserskog posla, ali i estetski fascinantnog doživljavanja i procenjivanja stvarnosti. Bezmalo gnusna slika Italije i, generalno, ljudskosti, koju je Pazolini ovim filmom poslao u svet, ujedno je dragulj u moru kinematografije koji nam daje šansu da stvarnost pogledamo i kroz apsolutno crne, a svojoj grotesknosti veličanstvene, naočare.


Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.

Editors choice