Tekstove iz serijala “Folder, riznica” možete pročitati ovde.

“Ono što mi se čini jeste da Beograd nije svestan kakvu šansu ima da sebe izgradi na način sasvim različit od drugih evropskih gradova. Jer, pre ili kasnije, kada stvari krenu određenim tokom za promene će biti kasno. Zato je važno da se sada pozabavi sopstvenim identitetom. Čini mi se da često ne verujemo u sebe i moram priznati da tu rečenicu najčešće čujem od stranaca koji posete ovaj grad.” – rekla mi je Ana Sofrenović 2007. godine u razgovoru naslovljenom “Investiranje u autentičnost”, povodom premijere komada “Barbelo, o psima i deci” Biljane Srbljanović. Što više kopam po riznici razgovora koje sam godinama radio sa savremenicima, zaključujem da onaj deo njihovih izjava u vezi sa nečim što bi se najšire moglo označiti kao “stanje duha” u punom opsegu važi i danas. Možda bi za nijansu više bilo razloga za kritiku, razočaranje, pa i pesimizam.

Pripremajući najnoviji komad Biljane Srbljanović “Barbelo, o psima i deci”, koji reditelj Dejan Mijač smatra najkompletnijim ostvarenjem autorke sa izgrađenom međunarodnom reputacijom i velikim izazovom za glumce, Ana Sofrenović govori o sopstvenom doživljaju drame koja postavlja gabaritna pitanja, važeća u svim vremenima. Na taj način, jedna od svakako najvoljenijih glumica poslednje decenije, demistifikuje lični doživljaj pozorišta, odnos prema aktuelnoj produkciji u svim žanrovima otkrivajući slabe tačke ovdašnje scene, ali i njene realne potencijale.

IMG 1713 Folder, riznica: Ana Sofrenović

"Nikada nisam imala utisak da kod nas glumci kontrolišu stvari van onog osnovnog izbora da li će prihvatiti ili odbiti određenu ulogu. Volela bih da se to promeni.”

Trenutno radite najnoviji komad Biljane Srbljanović “Barbelo, o psima i deci” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Drama tretira vrlo osetljiva pitanja i u ličnom, i u širem, društvenom kontekstu. Kako ste vi doživeli ovu priču?

Ovaj komad sam doživela na dosta čudan, neuhvatljiv ali istovremeno i potresan način. Čitav komad je zapravo jedan iskaz o ljudskoj prolaznosti i osetljivosti ljudskog postojanja. “Barbelo” problematizuje mnoga pitanja poput onog gde je pravi, suštinski smisao života i zašto smo uopšte tu gde smo. Jer, sama ta reč označava prostor odakle dolazimo i u koji se vraćamo. Mislim da ova drama otvara mogućnost za razna čitanja i samim tim verujem da će ga publika doživljavati na najrazličitije načine. Zadire prilično duboko i ne nudi laka, efikasna, instant rešenja.

Igrali ste u nekoliko filmova koji rezimiraju aktuelni društveni trenutak (“Ubistvo s predumišljajem”, “Balkanska pravila”). Da li volite da radite angažovane pozorišne komade koji uspostavljaju direktan odnos prema stvarnosti?

Mislim da je pozorište u svojoj suštini veoma angažovano, samo je pitanje koliko su asocijacije na stvarnost u njemu direktne ili ne. Lično volim da igram u komadima koji nisu paralelni svet, koji nisu direktna kopija stvarnosti već se poigravaju asocijacijama na stvarnost u jednom indirektnom i nadasve poetičnom smislu. Volim kad pozorište pomogne da steknemo širu sliku, jer to je ono što je najteže u samoj stvarnosti.

IMG 1759 Folder, riznica: Ana Sofrenović

“Ono što me svakako rastužuje je ukorenjivanje frenetične “shopping mall” kulture kod nas. Novi Beograd je postao stalna izložba tržnih centara svih vrsta i veličina.”

Predstava “Play” koju ste radili sa bratom, Milošem Sofrenovićem, uvodi nas u domen jednog sasvim drugačijeg teatra. Naime, zasnovana je na pokretu tela, na neverbalnom, što je druga vrsta izaza. Kako ste doživeli ovo iskustvo i kakve su bile reakcije publike u Bitef teatru?

Verujem da je predstava “Play” bila jedno od značajnijih istraživanja u mojoj dosadašnjoj karijeri. To jeste sasvim drugi način razmišljanja o teatru u koji duboko verujem. Reč je o pozorištu u kome čovek na sceni istupa iz sebe, a ne skriven iza maske ili lika kome daje život. Ne, u “Play”-u smo se “poigravali” sopstvom i svojim ličnim postojanjem na sceni pažljivo vodeći računa da čitav proces ni u jednom trenutku ne postane sam sebi svrha već da dobije krunu kroz samu igru pred drugima, ali ne obavezno i za druge.

Budući da ste u Engleskoj igrali u nekoliko popularnih serija, kakav je vaš utisak o kvalitetu, sadržaju i inventivnosti serijala koji se u sve većem broju emituju i na ovdašnjim televizijskim stanicama?

Ne želim ni da poredim engleske i naše serije, jer mislim da za to još nije došlo vreme, samo iz jednog jedinog razloga. Reč je o pristupu. Na momente mi se čini da serije polako preuzimaju mesto koje pripada kinematografiji što nikako nije dobra vest. Novac je presudan kako za producente, tako i za autore i za glumce. Nadam se da će to u jednom trenutku značiti i kvalitet do koga treba stići. To jeste relativno nov “sport” kod nas i mislim da je šareniš u svakom smislu bolno prisutan. Ono što mi je drago je da kod nekih vidim želju da se napravi nešto novo i da apetiti i ambicije u tom smislu rastu. Treba dati vremena da se uspostave nova pravila.

Smatrate li da je pozorište, u odnosu na film i TV forme, oblast u kojoj se najviše stvara i u kojoj postoji najjača veza sa evropskim i drugim svetskim produkcijama? Kakav je vaš utisak o aktuelnim repertoarima beogradskih pozorišta?

O repertoarima beogradskih pozorišta ne mislim mnogo toga dobrog. Ono što mogu da primetim kad gledam snimke predstava od pre trideset  godina jeste da kojim slučajem nema razlike u kvalitetu slike, ne bih mogla da ocenim da li su igrane 1975. ili 2007. Ono što jeste najveća razlika je estetika, dok u samoj igri i pristupu nema mnogo novina. I to nije dobro za jednu tako živu stvar kakvo je pozorište. Ali verujem da postoji generacija koja dolazi i koja će se bezobrazno oglušivati o svoju “školu” u onom dobrom i najzdravijem smislu i tome se beskrajno radujem.

Nedavno ste u jednoj televizijskoj emisiji govorili o aktivnijem odnosu glumaca u Engleskoj, koji vrlo temeljno vode sopstvene karijere. Koliko se u odnosu na njih razlikuju vaše kolege sa ovih prostora?

Da bi glumac u našoj sredini dobio priznanje da uopšte ima nekakvu karijeru obično se čeka da prođe ne znam koliko godina. Sve se do tada smatra spletom dobrih ili loših okolnosti, iskorišćenim ili neiskorišćenim šansama. Nikada nisam imala utisak da kod nas glumci kontrolišu stvari van onog osnovnog izbora da li će prihvatiti ili odbiti određenu ulogu. Volela bih da se to promeni. Naravno da ima onih koji produciraju i režiraju, i to jeste preuzimanje mnogo veće kontrole u sopstvene ruke, aktivan stav koji ruši pasivnu ulogu glumca koji čeka da ga izaberu.

IMG 1829 Folder, riznica: Ana Sofrenović

“Mislim da je pozorište u svojoj suštini veoma angažovano, samo je pitanje koliko su asocijacije na stvarnost u njemu direktne ili ne.”

Kako doživljavate savremeni Beograd i da li postoje neki potencijali u njemu koje samtrate zapostavljenim?

Beograd je počeo da prisvaja i dobre i loše stvari sa Zapada. Ono što me svakako rastužuje je ukorenjivanje frenetične “shopping mall” kulture kod nas. Novi Beograd je postao stalna izložba tržnih centara svih vrsta i veličina. To je tužno, jer se uništava identitet malih lokalnih radnji koje su u sebi skrivale mnoge aspekte koji će nam, sigurna sam, beskrajno nedostajati u veoma bliskoj budućnosti. Da li sebe zamišljate kako lagano ćaskate sa mesarom u “Super Maxi”-ju u “Delta City”-ju koji kako vas vidi počne da seče najbolje parče mesa, jer već napamet zna šta volite i šta najčešće baš tog dana u nedelji kupujete.

Naravno danas se brzo živi i za to ćaskanje možda se nema ni vremena više, ali pitanje je šta zapravo dobijamo tom brzinom. Danas sam u jednom razgovoru sa ljudima koji su dugi niz godina živeli u Americi saznala da je jedna od stvari koju Amerika ne može da prežali upravo uspostavljanje shopping mall kulture. Mnogi bi sve dali da to mogu da promene, ali od toga realno nema ništa. Ono što mi se čini jeste da Beograd nije svestan kakvu šansu ima da sebe izgradi na način sasvim različit od drugih evropskih gradova. Jer, pre ili kasnije, kada stvari krenu određenim tokom za promene će biti kasno. Zato je važno da se sada pozabavi sopstvenim identitetom. Čini mi se da često ne verujemo u sebe i moram priznati da tu rečenicu najčešće čujem od stranaca koji posete ovaj grad. Nakon što se obraduju mnogim aspektima Beograda koji pripadaju samo njemu, ugledaju ono što naravno beskrajno liči na ono što postoji u stotinama drugih gradova i kažu: “Vi zaista niste svesni kakvu šansu imate, već koliko vidimo srljate da svoje živote upriličite da liče što više na naše koji se i nama samima sve manje dopadaju”.

Izvor fotografija: Kuća stil


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.

Editors choice