Ponekad imam potrebu da govorim o foliranju. To je jako interesantna stvar i, nažalost, veoma prisutna. Šta je foliranje? Projektovanje lažne slike. Kako se bira ta slika? U skladu sa sopstvenim afinitetima, u kontekstu foliranja – u skladu sa sopstvenim željama, frustracijama, nesigurnostima, kompleksima. Folirant nikada nije samopouzdan, jer da jeste, ne bi nosio tu etiketu koja pre ili kasnije uvek izviri koliko god da se gura u rukav ili u nogavice. Dakle, ukoliko se ova wannabe slika ne prodaje nekom prema kome pamet nije bila naročito darežljiva, folirant se vrlo brzo razotkriva kao lažnjak. Bez zagledanja u njegovu deklaraciju.

Dovoljno je samo da se namesti situacija, a situacija je sve, kao što dobro znate. Primera radi – prilikom prvog susreta sa folirantom u tzv. poslovnoj komunikaciji (obično je reč o surogatu iste – dakle, o foliranju) sve pršti i cakli se od vorkšopova, brejnstorminga, kojekakvih difoltova, tu du listi (baš smešno kad se transkribuje, ali potpuno imanentno foliranju ovog tipa), o estimejtovima da ne govorim. Svaki čas će da bane SIO, koji će da vas primi na brif, ne propuštajući priliku da vam odredi dedlajn za to zbog čega ste brifovani.

Ukoliko imate sreće, možda skoknete i na neki timbilding u romantično seoce, na planinu ili jadransku obalu. Savršena prilika da se ubacite u film i počnete i sami da se razbacujete idejama za stori bord i brend avernes. Mislim, ne bi tu bilo ništa loše samo da je autentično, ali dok si rekao keks – dođe situacija. Recimo, naplata za urađeno. Neretko, svi ti zlehudi zavisnici od blekberija i onlajn komunikacije postaju čudno nemi i neuhvatljivi.

Ni domaću psovku da čujete od njih, a kamoli frazu na engleskom obogaćenu nekom varijantom balkanskih naglasaka. Taman pomislite da im je, možda, upravo stigao suši, pa se muče sa priborom ili imaju apointment, pa su zbog toga of, ali vreme vas demantuje. Posebno ukoliko se ispostavi da ignorišu mejlove koje im šaljete, sms-ove, pa i mms-ove na kojima im slikovito dočaravate da ćete se ubiti. Znači, kad ljuštura, ma koliko da je na njoj brižljivo rađeno, sklizne dole, sve se završi kao u prosečnom balkanskom vicu. Lažna prefinjenost u sekundi pokaže svoje prostačko lice.

Postoji još mnogo situacija kao poručenih za ljubitelje uloge “našla se vila u čem’ nije bila”. Razumljivo, budući da je to bonton naučen iz slikovnice, a stil građen na brzim priručnicima. Bez obzira na sve savete koje im je dao lajf kouč, stilista, predavačica iz škole za dame ili stilski preosvešćena urednica popularne franšize, koja je, po nepisanom pravilu uvek se tako ispostavi, do juče jela sardinu sa volonterima u nekoj memljivoj kancelariji, spremajući nju išju, samo što ga tada nije tako zvala.

Ahilova peta foliranata isključivo je ego. Da, da, tako krhki konstrukt čija visina nikada nije srazmerna čvrstoći temelja. Zbog toga se tako lako ruši. U slučaju virtuelnog foliranja, što je sasvim poseban žanr, dovoljan je najbezazleniji kontakt sa realnošću, pa da se sve razleti kao posle cunamija. Virtuelna polja snova beleže dnevnu hiperprodukciju nedodirljivih, najpoželjnijih, savršeno srećnih i ostvarenih. Internet je uspeo ono što televizija nikada nije mogla da ostvari do kraja.

Popularne društvene mreže, na kojima milioni korisnika doslovno “žive”, moguće je posmatrati na mnogo različitih načina. Savršen eskapistički prostor, mogućnost brzog i jednostavnog preseljenja iz jedne realnosti u drugu, koja svakome, bez razlike, ostavlja odrešene ruke da je uspostavi i iskreira u skladu sa svojim željama. Internet je, kao medij, u odnosu na televiziju uspostavio novi, viši nivo demokratije. Doslovno, to je besklasno društvo, društvo jednakih šansi. Za savršenu, naravno izmaštanu, samoprezentaciju potrebno je izabrati dobar avatar, što upeglanije fotografije, do kojih se relativno lako dolazi budući da ni fotošop ni poznanstva koja će omogućiti kontak sa nekim in fotografom više nisu privilegija. Zatim sledi prepis za rubruke tipa “šta volite”, “šta jedete”, “šta gledate”, “šta slušate”, “na šta se ložite”. Dođe mu isto kao da se upisujete u leksikon, samo ne u svoj, već u umove nekog drugog. Recimo, nekog iz epizode – “šta ću biti kad porastem”.

Ključni efekat je, između ostalog, i učinak tako stvorene slike o sebi. Njen refleks na odabrano virtuelno okruženje, povratna reakcija, intelektualna ili emotivna – od divljenja do odbijanja. Internet neguje ego. Daje mu tako mnogo neophodnog kiseonika. Dozvoljava mu da raste i razvija se, svodeći eventualne frustracije i padove na najmanju moguću meru. Otuda tako mnogo ljubavi, flerta, podrške, prijateljstva, igre i polemike na ovom mestu. U izobilju ima onoga što stvarnom životu ozbiljno nedostaje. Otuda tako mnogo lepih, samouverenih, pametnih, inteligentnih, samoostvarenih ljudi, koji slobodno i bez straha plove virtuelnom verzijom sopstvenog života. Uostalom, kao što je napomenuto, svako bira identitet koji mu odgovara, počevši od vizuelnog, što se često doima i kao najvažnije, pa do svega ostalog.

Presudna je reakcija na svaki korak u osmišljavanju virtuelne verzije sebe samog. U tom svetu ne vredite ništa ukoliko ste sami. Značaj, taj lažni proces samoostvarenja, raste paralelno sa gradacijom naklonosti i odobravanja. Ma koliko lako uzdignut, folirant za čas može biti zbrisan ukoliko krene sa pogrešnim scenariom. Ili još gore, može biti, kao onomad u školskom dvorištu, ismevan i izrugivan. Tako je, doduše na sreću, okončan trend fotografisanja po javnim toaletima. Onda je počelo fotografisanje hrane kada je poziranje pred izlozima brend storova prepoznato kao uber seljakluk. Do pola prazni ili tek, sa sve dekoracijom, servirani tanjiri u objektivu androida i ajfonova.

Moja lična statistika, sprovedena na uzorku od nekoliko hiljada virtuelnih drugara po raznim mrežama, pokazuje da je suši apsolutno privilegovan za fotkanje i deljenje. Valjda je za mnoge ovaj japanski specijalitet još uvek čudo neviđeno ili, gutajući slasne komade, prosečni foliranti misle da su se time izjednačili sa svojim tabloidnim idolima koji su, ruku na srce, verovatno tek juče deflorisali nepca nečim što nisu šopska salata i srneća leđa. U paketu. Kulturološki zanimljivo. Po nerve destruktivno. Dok ne steknete imunitet.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.

Editors choice