Gde da odem da te ne volim

Gde da odem da te ne volim

Znaš, zabole ovi dani. Prošle godine u ovo vreme sve je bilo drugačije. Zabolimo i mi na trenutke onako ludi, puni planova i snova, svaka sitnica, pogled i reč duboko urezani u sećanje. I nedostaje mi sve, svaki dan i trenutak, pogled i osmeh, a najviše od svega osećanje da si tu, samo to…

451 Gde da odem da te ne volim

Znala sam da ću pamtiti, ali ne toliko dugo...

I lutam tako noćima, šetam po mesecu tiho na prstima. Videla sam sinoć opet zvezdu padalicu, ali nisam joj ništa tražila. Ne verujem im više. One padnu i ugase se, glupost. Ona naša se izgleda davno ugasila i zaboravila na nas. Možda sam je i sama ugasila suzama, ali nemam više ni njih, i njih sam smorila. Nisam zato od ove tražila ništa novo, samo da mi ispuni staru..

I znaš, dođu mi baš tu, obično pred san, i one najdublje istine pa poželim da te pozovem i kažem sve, ali nešto se i dalje otima i lomi u meni i nemam snage. Čini mi se da bih ti u jednom trenutku mogla napisati hiljade i hiljade najlepših stihova i reči, ali bojim se da bi već u drugom besna zgužvala papir i pomislila da je uzalud.

Jer teško je. Teško je jer smo se udaljili i poneli na leđima pretežak teret sudbine i sada se tako udaljeni i dalje tražimo lutajući negde između ponosa i stvarnosti.

Sačuvaj bar za sebe najdraže slike naše ljubavi i ne daj im da izblede, toliko smo bar sigurno zaslužili kad smo već dopustili da onog našeg zauvek ostane samo reč.
Sačuvaću i ja, obećavam, jer nedostaje mi onaj moj ludački osmeh kojem sam i sama znala da se čudim kada se pogledam u ogledalo. Nedostaje, kažu, i onaj sjaj u mojim očima koji si bio i onda kada sam bila najtužnija… Onaj, kada si bio tu…

21231 Gde da odem da te ne volim

I ne mogu onim ulicama koje nas znaju napamet, ali nemam kuda...

Prokleto mi fali i ona naša čarolija koju sam grčevito čuvala od drugih. Ne znam gde smo je ispustili, ali je i dalje tražim. Tražim je, jer ne mogu više ovako. Ne mogu onim ulicama koje nas znaju napamet. Pobegla bih iz sopstvene kože, ali nešto me vuče da ostanem, kao da nije kraj, kao da ćeš se vratiti i pojaviti iza svakog ugla gde smo nekad znali da se svađamo, ljubimo satima, ili u tišini ćutimo najlepše reči. Hmm, čini mi se da bih sada menjala i najdražu pesmu za samo minut tišine sa tobom. Hoću opet da osetim sigurnost u tvom zagrljaju i onaj beskonačan osećaj mira pored tebe.

I volim te jednostavne trenutke kada sedim i razmišljam, kada sam tužna i srećna u isti mah, kada sam umorna od nadanja i ćutanja, ali se ipak potajno nadam. Moji su i ne dam ih, izboriću se ja sa njima. Ćutim i sama vodim svoje bitke. Lakše je, ali isto mi fališ. Ponekad, samo ponekad…
Jer, čak i onda kada sam najspremnija da odem, nešto me uvek vrati jer i dalje nisam sigurna da li želim da te pustim… Znam da smo možda želeli različite stvari, ali znam da i dalje želim samo jedno, da si tu zauvek. Jer, ne znam gde da odem da te ne volim.


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”