1/2

Ljudi se odriču života među ljudima da bi pronašli duhovnost, jer valjda se duhovno nalazi među duhovima?! Povlačenje iz svetovnog života je jedan od načina da se nađe božanski život, za života. Ali nije garantovano da će uspeti. Mnogi posvećenici su samo begunci, koji se nisu našli i snašli u zahtevima svakodnevnog života, a poneki su zaista osetili poziv i osvestili svoju misiju – oni su redovno duhovne vođe, koje inspirišu druge ljude, snaže ih i hrabre i oni uopšte ne žive mimo sveta, iako su božiji posvećenici. Oni neguju prijateljske i rodbinske veze, pišu knjige, drže propovedi, putuju, naveliko se mešaju sa običnim svetom, uvek dostupni za razgovor i pouku. Njima se obraća običan svet, kad ne zna šta će sa svojim životom.

Zato duhovnost nije u manastiru. Niti u ašramu. Ni u Hristu, ni u Budi. Ona je svuda, a Hrist i Buda su samo najprosvetljeniji predstavnici, koji su svojim postojanjem ostali primer za običan svet, uvek dostupni molbama za osnaživanjem i ohrabrivanjem.

pexels photo 816001 Gde je duhovnost i zašto nije tamo gde je tražiš?

Kome se ti obraćaš kad ti treba uteha, snaga i hrabrost? Ljudi obično spontano izgovaraju „jao majko“ a ponekad i „gospode Bože“ u situacijama kada se osećaju bespomoćno, očajno i savladano, kada trpe velike fizičke bolove, ili im neka tragedija slama srce. Kad nam je najteže, obraćamo se prvo ljudskosti, a zatim posežemo za božanskim.
Duhovnost takođe uglavnom počinjemo da tražimo (ili pokušavamo da u nju pobegnemo i sklonimo se od svetovnosti) kad smo primorani. Kad su okolnosti našeg života toliko užasne, da nam ništa drugo ne preostaje. Kad samo Bog može da nam pomgne, ako ga uopšte ima, a ništa ne gubimo ni ako ga nema i život bar ima neku svrhu dok se bavimo potragom.

Editors choice