Gde odlaze oni koji ostavljaju?

Gde odlaze oni koji ostavljaju?

Dodirom se ne bori protiv samoće. I da me ovlaš zagrliš za kraj, tvoje bi me ruke jedino samoćom obgrlile.

Samoće se zaželi onaj ko je okružen, dok svaki usamljenik želi da je što pre potroši.

A, samoća, kada stigne, svega daje osim izlaza iz nje. Sve i može osim da se istroši.

Već si odavno stvari svoje skupio. Što ti je trebalo već si odneo davno. Trebalo je samo da odneseš i sebe. Čekali smo ćutke da hrabrosti skupiš, i nakon svih već odnetih stvari, iseliš i sebe.

Spremna ti je jedna suza, pakujem ti kroz nju zaboravljena sećanja – neka te jednom negde utople ako hladno srce ikad sretneš. A, srešćeš ga, i biće tvoje.

Odlaziš. Idi. Nećeš se okrenuti. Okreću se samo oni koji se boje da nešto ne zaborave.

Od svega što si imao ostala sam ja. Ja, od koje odlaziš. Ja, koju ne možeš ni da zaboraviš jer se zaboravljenog i ne seća.

Dodirom se ne bori protiv samoće Gde odlaze oni koji ostavljaju?

Dodirom se ne bori protiv samoće

Odlaziš od mene, putem gde me nema – baš zato što tamo ne postojim. I da za tobom tuda krenem, još jednom ćeš birati mesto gde me nije. Jer onaj koji odlazi, odlazi od onog koga ostavlja.

Idi. Ne pitaj. Ne pitaj gde ostaju ostavljeni. Ostavljeni ostaju. Nikud ih tuđi koraci ne miču. Nikud ni mene tvoji odvesti neće. Pamtiću ih, okom suznim gviriću kroz otvorene rane moje ljubavi, krišom, kao da ne smem, plakaću nad svakim otiskom tvog stopala.

Mesec će noćas sijati iz besmisla. Nijedan se zrak neće urezati u moje oči. U samoći svetla nema, u nju se ničija sreća ne lovi.

Otvori vrata. Ne glumi teskobu duše. Nasmej se slobodno, ne čekaj da vrata za sobom zatvoriš. Želim da vidim taj osmeh koji se crta jer odlaziš. Srećan si, znam. Sreća se ne krije. Kriju se stidno tuge samo. Moja je samoćom već zaklonjena. Samoćom koja tugu odaje ipak.

I ništa drugo, samo jedno znam – znam da oni koji ostavljaju odlaze gde ostavljenih nikada neće biti. I kad znamo gde je to, nikada odlazeće sreće nećemo stići.

Znam i da sam mogla, a da ti hteo nisi da ti oprostim.

Zato vetar duva noćas razbacane sitnice da gluva soba gluva ne ostane. Zato noge ostavljenih noge više nisu. Zato putuj bez straha da ću za tobom moći poći. Od mene je ostala jedino želja bez sredstava da je ostvarim. Od nas je ostalo sve ono što si zaboravio da je činilo nas. Od tebe je ostalo jedno hladno srce sa kojim ćeš se nekada sresti, kada te slome, kada te budu ostavljali i kad za njima nećeš moći poći. Jer onaj koji ostavlja ide tamo gde ostavljene ne želi da vidi.

Izvori fotografija: tumblr


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.