Sećam se ujakove ženidbe. On je, istina, hteo da se ženi, ali ne tog leta. Bile su mu 34. godine i ma koliko ga majka volela odlučila je da  preseče njegovo oklevanje pre nego što mu se tadašnja devojka porodi. Dok su muškarci bili na poslu okupila je žensku decu iz okolnih kuća. Podelila im je nove kecelje i marame, čuvane s belim vezom u njenoj mirisnoj škrinji. Rekla im je da odnesu uštirkane radne uniforme nekim bakicama u komšiluku. Kako je bila nepismena, nije mogla ispisati nijedno pisamce, ali je zato “račun” znala perfektno, tako da je i tog dana savršeno uklopila broj marama i ženskih glava koje je zadužila, učestvujući u sličnim akcijama. Sedela sam pored nje, jer kao i sva gradska deca na letovanju i lečenju od anemičnosti nisam baš najbolje poznavala meštane ni lokalni “jezik simbola”.

Godinama kasnije, kada su se utisci slegli, u čudu sam preturala u sećanju, tražeći još negde tako jaku i nepokolebljivu nameru da se sa reči pređe na dela, tj. skandal, i nisam je našla. Bila sam i ostala zadivljena nemim znanjem o muškarcima koje su mi prenele nepismene Srpkinje iz unutrašnjosti rođene početkom prošlog veka. Alfa i omega u borbi protiv muške pasivnosti bila je i ostala direktna ili indirektna pretnja skandalom.

Nije se ni meni dalo da ostanem dugo besposlena. Mene je poslala do bašte da kažem dedi da ne dolazi pre sumraka. Odnela sam mu ručak i malo rakije, koju smo sestre od tetke i ja skrivale od nane u starim flašicama dečjeg sirupa, smeštenim u trupu jedne jako ižvrljane i makazama obezglavljene lutke. Tim putem smo mu dopremale okrepljenje u stresnim situacijama – recimo, kada je njegova supruga zastrašujuće vidljivo preuzimala kontolu nad domaćinstvom. Malo je reći da smo obožavale mršavog starca pored koga je naša baba izgledala kao bela, negovana, dobro uhranjena pernata lepotica iz njene radionice. To da je njegova žena “bela golubica”, beše  najčešći kompliment u njihovom bračnom univerzumu. Na takvo muževljevo tepanje nana bi gotovo uvek skidala pogled s nebesa i čežnjivo gledala u svoje guske, poznate po najkvalitetnijem perju u regionu. Patila je od neobičnog izostanka potrebe za romantikom. Više bi joj se dopalo da ju je deda poredio sa njenom pufnastom živinom nego sa njegovim golubarnikom.

unnamed1 Gde smo bile pre nego što smo stigle sa Venere

One su bile vrhunski performeri

Sve se odigralo neverovatnom brzinom. Nije bilo potrebno ponoviti performans – ubojito je delovao na prvu lopticu. Bez priče, pre nego što se sunce opasno zažarilo, ka našem dvorištu slila se reka bakica noseći u rukama vangle i žice za lupanje belanaca. Nana je nepomično stajala na visokom tremu i duboko skoncentrisana prebrojavala žene, fiksirajući im glave na isti način kao i vratove svojih plovki kada bi ih uveče brojala posle njihovog povratka iz ustajalog vodenog korita prekoputa naše kuće.

Kada se ujak vratio sa skraćenog letnjeg rada iz gimnazije, u kojoj je bio zaposlen kao profesor matematike, sve je već bilo okončano. Još pre ulaska u našu ulicu presretali su ga roditelji učenika ostavljenih na popravnom ispitu kojima je držao produžnu nastavu, da mu čestitaju buduće venčanje i da čuju kako im deca napreduju. Uz njihove reči, kao zvuk ratnog doboša letnju sparinu sekao je tam- tam  ritam udarca žicom u limene zidove vangli, oslikanih motivima muškatlina i ružinih grmova. Spremanje prvih dvadeset patišpanja za torte sa teškim filom beše otpočelo.

Ujak je ćuteći ušao u dvorište, dostojanstveno stao pred naninu filharmoniju, naklonio se viteški damama i ni previše brzo ni previše sporo nestao u svom delu kuće. Kada sam uletela u dnevnu sobu  za njim, u njegovoj pepeljari behu zapaljene dve cigarete. Pušio ih je naizmenično, bled u licu kao sneg.

Svadba je trajala tri dana. Torte smo zbog velikih vrućina odmah podelili susedima  i familiji, povodom ekspresne veridbe obavljene u najužem krugu porodice.

Svaki put kad zastanem u knjižari pred nekom novom knjigom o tome šta muškarci vole ili ne vole, osetim kako mi se van moje volje lice razvlači u sumnjičavi smešak neke od pra-pra-baba, dok radoznalo tražim ima li tu nekih “komplikacija” sa kojima žene u mojim genima ne bi znale da se izbore. Nema!

Kada se devojke preterano i godinama žale na emocionalnu neaktivnost današnjih muškaraca, jasno čujem unutrašnji glas koji mi kaže da tim curama nije dovoljno stalo da bude voljene, a ni udate. I ljubav i brak uključuju veoma puno posla i tolerisanje dosta stvari koje ne volimo. Najpre – mora se deliti sve što imamo, uključujući i sve dane u našim životima.


Slavica Trajković 

Editors choice