Ako provedete dovoljno vremena u vezi, prevara će možda prestati da vas brine, jer imate poverenja u partnera i jer je vernost zakon i neprikosnovena vrednost koju nikada niste doveli u pitanje. Ali čak i u idealnoj kombinaciji, gde ste oboje sto posto monogamni, postoje trenuci kada prevara zatraži od vas neke odgovore. Možda ne zato što se odigrala, nego samo zato što ste pomislili da je prevara ipak moguća, osetili ljubomoru i shvatili da garancije ne postoje i da mogućnost avanture može zavesti bilo koga. Svi su podložni. Samo neki odolevaju. Ostanu na zamišljanju i preispitivanju. Ne upuste se u akciju.
U takvom slučaju, pitanje koje prevara postavlja je da li je razmišljanje o prevari i maštanje i zamišljanje nekog drugog, prevara?
Odgovor je složen. Nije da i nije ne. Ali je tačan. A glasi, zavisi. Zavisi od toga kakva vam je filozofska, a kakva praktična strana, da li računate samo ono što se odigralo, ili kontate da je realnost sve što je čovek u stanju da zamisli, i da se sve što zamišljamo na nekom nivou već i odigralo. Prevara nije velika filozofija. Ili si bio sa nekim drugim, ili nisi. Ali zamišljanje, flertovanje sa mogućnostima, snovi, sve ono što se odigrava u privatnosti naših glava, jeste filozofija. Možda možemo da pokušamo da je uprostimo.
Ako se osećamo loše što maštamo o nekom drugom, onda jeste prevara. Ako osećamo da je to samo naša stvar i da u svojoj glavi možemo da budemo slobodni, raspojasani i bludni koliko god nam je volja, onda nije.
Ali šta oseća naš partner, ako zna da se mi tako osećamo – još jedno je komplikovano filozofsko pitanje koje prevara postavlja, ma koliko hipotetička bila. I ako se mi trudimo da on ne zna šta nam je u glavi, da ga ne bismo povredili, odgovor se nameće van svih filozofskih kategorija – jeste, maštanje o prevari je prevara.
A kad se zaista dogodi, kad moramo da se suočimo sa njenim pitanjima i odgovorima u realnosti, prevara je brutalna i traži detalje.
Zašto partner nije mogao da se uzdrži? I kad već nije mogao, zašto je dozvolio da saznamo? I da se suzdržao da li bismo to umeli da cenimo, ili bismo ipak bili povređeni i zbunjeni? A to su lakša pitanja koje prevara postavlja.
Čime sam to zaslužila – je jedno kukavno patetično pitanje, čiji je suštinski prevod čime ga nisam zadovoljila, šta mi to nedostaje što je njemu potrebno i kako sad da živim sa tim što nemam i sa njim koji će to tražiti sa drugim ženama? A ako nam sujeta ne dozvoljava da ovo pitanje prevedemo, onda ćemo učiniti sve da ubedimo sebe da smo bolje u svakom pogledu i da nikako nismo mogle da budemo odgovorne za nezadovoljstvo partnera. Jer kad prevara postavlja pitanja, onda smo spremni i da lažemo sebe, tražeći odgovore koji će nas utešiti.
Jedan od takvih, lažnih odgovora je i taj da se eto, desilo, on se kaje i neće nikad više, na pitanje zašto i šta sad?
Kad se jednom desi, prevara ima tendenciju da se ponavlja, kroz akciju prevari sklonog partnera, kao i kroz prevarantske odgovore koje pukašavamo sebi da poturimo odgovarajući na sva ta nezgodna pitanja.
