“Godina prođe, dan nikad”

“Godina prođe, dan nikad”

Prošla je još jedna godina, došla je nova, a prvi dan traje čitavu večnost dok čitam preko reda knjigu Žarka Lauševića. Bolnu, tešku, oštru, tačnu, snažnu i krhku u isti mah. Težina njegovih reči tolika je da čitalac može gotovo fizički da oseti njegovu bol.

“Vraćam se u ćeliju. Smanjila se u međuvremenu. Gledam kroz prozor. Napolju je vrelo. Onaj oblak je i dalje na istom mestu. Hodam. Hodam satima. Ima tačno sedam koraka. Sedam u jednom pravcu. Okrenem se i koračam sedam koraka na drugu stranu.

Smračilo se. Moglo bi biti blizu osam. Da legnem? Umoran sam, ali rano je, mnogo rano za spavanje. Imam ovu svesku. Šta to da zapišem?”

“Ubio sam dva momka što su tek zakoračila u život!”

“Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam imao ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti.”

Iskrena, neponovljiva, jedinstvena ispovest vrhunskog umetnika, dobrog čoveka, blagog muškarca i iskusnog naratora. Moćno opažanje detalja, koje samo glumac može da ima, daje ovoj knjizi podtekst pozornice na kojoj je sa stranama lista i njegova lična sudbina, zarobljena između drame i tragedije.

kul LAUSEVIC Godina prođe, dan nikad

"Slobodu često zamišljam kao ženu. Golu, normalno."

“Kao da u mislima već oblačim Beograd u april, otvaram bašte, prelećem iznad vedrog Ušća. Zaustavio bih se iznad parka kod Jugoslovenskog dramskog i na čas mu vratio izgled osamdesetih.

Moja kafana – ‘Manjež’. Sešću za početak sam. Još se ne odlučujem koga ću sačekati.”

U zemlji u kojoj svako ima nekoga ko opet poznaje nekoga, a ko je baš tada bio tu, i video, čuo, rekao nekome svom kako je to bilo, u zemlji sa toliko priča i prepričavanja, dodavanja i oduzimanja detalja, teško je znati kako su u jednoj podgoričkoj noći stradali mladići koji su poginuli, ali i oni koji su preživeli.

Žarko je samo smogao snage da ispriča svoju bol, a sećanje je njegova večna tamnica.

“Sad smo sami – moja samica i ja.”

“Mogu ja da robijam! Mogu ja da robijam i više nego što zaslužujem. Da, i: Ne mogu oni mene toliko da kazne, koliko ja mogu da robijam.”


Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.