Goli pesnici

Goli pesnici

Sve što ćete ikada, u susretu sa mojim redovima, u tim redovima sresti, biće moja duša. Parče mene iskidano iz mene. Jer sve su moje reči, reči rođene u meni. Sve su mi, iste, zapisane umirujuće; već upokojene, na papiru složene mrtve – al’ dovoljno žive da nabujaju i da branu unutrašnjosti, tugom i samo tugom, raznesu. Položene su. Nad njima oko zasjaji suzom u mraku. Nad njima sam ja – njihova mati, da nad njima, nad njima mrtvorođenima plačem. Ne što mi odlaze, već zbog onog zašto iz mene beže.

Tu ste i vi da ih dočekate. Da umete da ih pročitate, i ništa više. To je jedino što se od čitaoca traži; da razumeju. Ni da ih hvalite ni da ih kudite, samo, i samo da ih čujete. Jer, tuge se ne hvale, još manje im se ruga.

Olovkom sebe skidam, slovima sebe raskopčavam. Pišući, ja se nage duše, golih prstiju, neodevena, neprikrivenih misli, vama, zasenjena redovima, ipak javljam.

Niz papir sebe slabašnu nosim. A, ko je još jak kad razgoliti sebe; ko je još jak kada boli, odjednom, u utrnulom dahu, u jednom dahu, kada sve boli iz sebe, najednom, iznese. Zato se i piše, piše se ne stajući; nikada mi ništa moje nije konačnom tačkom usmrćeno.

Te golotinje se ne stidim. Ne stidim se ničeg što sam dosad mogla da vam kažem; bilo da je bilo lično doživljeno, izmišljeno ili na koži, meni dragih ljudi, otiskom strahote, zabeleženo.

Osećam. Saosećam. Umem i ispričano, da bar na tren, na tren u kome pišem, odživim.

unnamed64 Goli pesnici

Marina Cvetajeva 1892 - 1941.

Taj pusti pesnik u kom se jednom useli, uselio se zanavek. Taj čovek koji u sebi pesnika nosi, nosi bogato jalov teret, nosi jalovo prokletstvo blistavosti, nosi reči od kojih umire i za koje živi. Nosi nesanicu stihovima održavanu u životu; odgajaju je reči. Nosi krv beloj zori, a zora mu već samo bledošću kožu napaja. Taj pesnik bludni, uzalud pesnika goni. Taj bludni pesnik, tog istog pesnika i moli, da ne ode, da ga ne napusti. Jer, valjda je manja pustoš niz koju pesnikove reči niču, od one u kojoj reči bez pesnika nastaju.

Postoji jedna stara izreka: “A, šta bi pesnik bez svoje tuge?”

Bio bi tužan. Bio bi još jednom pesnik.

Ne postoji mesto za ta naga, neprihvaćena, tela. Mi nemamo tlo. Mi imamo večnost. Mi nemamo jezik. Mi jezik stvaramo. Mi nemamo sreće. Mi tugu za sreću imamo. Mi nemamo na kraju krajeva ništa. A, ništa je sve. Mi goli i bosi tumaramo po svetu. Ko za nas oči ima, neće se stideti te golotinje. Ko ih nema. Taj će ljut kuditi, taj će hvaliti, ne znajući da je pesnik uklet sobom, i da svo prokletstvo nosi kao dar; i da sav svoj dar nosi kao prokletstvo.


Elena Ederlezi