Gremlini u drajvu C

Gremlini u drajvu C

07. Septembar

“Dobro jutro”, začuo sam glasić.
Osvrnuo sam se i pomislio da sam potpuni kreten ako sam ponovo ostavio upaljen televizor. Crni ekran zevao je u mene. Video sam svoj zbunjeni izraz lica u staklenom stomaku.

“Ehej, dobro jutro, velim!”
Ovo je već bilo previše. Da li je moguće da sam zaboravio da isključim računar? Monitor je blejao u televizor kao da kaže, da li je gazda skrenuo s uma?

“Ehej, ovde sam, ovde!”
Nisam pio, nisam duvao, zašto mi se pričinjava glasić koji mi želi dobro jutro.

“Ovde sam, ehej!”
Pogledao sam ispod stola. Iz papuče virio je čovečuljak, ne veći od palca. Plave oči gledale su me prodorno. Nosio je gunj svetlobež boje sa tigrastim prugama u nešto tamnijim tonovima. Imao je i plantalonice sličnih preliva. Stekao sam utisak da je to maskirna uniforma, prilagođena bojama ofucanog parketa.

“Elem, dobro jutro, domaćine.”
“Dobro jutro”, kažem ja, “a ko si ti?”
“Ja sam čovek, kao i ti. Zovem se Umek.”
“Šta radiš ispod mog stola i kako si tu dospeo?”, upitam ga, i dalje u neverici. Čučim ispod radnog stola i pričam sa pajacem iz papuče. Uniformisanim pajacem!
“Pokušavam da te dozovem, došao sam iz kauča. Tu živim s porodicom.”
“Stvarno?”
“Stvarno.”

Tišina.

“Lepa ti je ta uniforma”, primetim.
“Ah, to je odeća za lov po dnevnoj sobi.”

Patuljak u maskirnoj uniformi.

“Izvini, ako sam te probudio ili u nečemu omeo”, kaže on zureći u moja dlakava stopala i drečavotirkiznu pidžamu.
“U redu je, već sam bio na nogama”, odmahnem.
“Ne bih te zvao da nije hitno, a tiče se i tvog i mog doma”, kaže palčić smrtno ozbiljan.
Klimnem glavom kao mudrac. Tvog doma u mom kauču, pomislim.
“Problem je u tome što ima više od mesec otkako su se Ikki iselili iz ormara u krš-sobi.”
Namrštim se i setim da zaista dugo nisam otvarao ormar.
“Žalili su se na vlagu”, kaže oprezno Umek.
Slegnem ramenima, šta da im radim?
Palčić čačne nos i nastavi da priča.
“Dakle, odselili su se i šta se tu može. No, gremlini su saznali za tu slabost, za rupu u odbrani.”
“Čekaj, kako to misliš, gremlini?”
Sad sam već ljut. Palčić ne odgovara, samo trepće plavetnim okicama.
“Gremlini, kao čupave nakaze koje se tope na svetlu?”, pitam ga ja, a kroz glavu mi prolaze prizori iz filma. Umek me gleda sažaljivo i odmahne glavom.
“Aha, misliš na gremline koji obaraju avione?”
Reč avion ga je zainteresovala, ali je ipak iskrivio usta žalostan što ga ništa ne razumem.
“Pa, šta su onda gremlini?”, pitam pomalo iznerviran.
“Veoma su mali”, počinje Umek, “tako toliki”.
Stavlja ruku na struk.
“Veoma su snažni i uporni. Vole da uništavaju stvari i poseduju natprirodnu sposobnost da zamrse, zaglave, prekinu ili unište bilo koji predmet. Predanje kaže da mogu da pokvare čak i kamen.”
Klimnem glavom.
“Da, to su gremlini uništavači.”
Umek se slaže sa mnom.
“Elem, Ikki su se odselili, pa su gremlini preplavili krš-sobu. Mislim da im je leglo u kutiji sa igračkama.”
Žmirnem na jedno oko i pokušam da razaberem na šta to Umek misli.
“Tamo si spakovao sve igračke, šarene knjige, bojice i druge zabavne stvari.”
Slegnem ramenima, sećam se kutije, ali ne znam gde je sada.
“Zar nisi primetio, sve su pokvarili. Prekinuli su kabl od telefona, razvalili su prozor i kiša se sliva niz zid. Razorili su cev od bojlera, zatisnuli su ventile, odsekli donji deo tuš creva. Postavili su prašinaste topove ispod računara, naplavili su malter i popustili su nosače donje police. Umastili su slivnik. Tako su ga zaglavili da voda iz tvog stana curi mojim drugarima”, kaže Umek strpljivo nabrajajući nevolje.
Postideo me je. Promrmljao sam nešto kao, ma znam, nemam vremena, zvao sam majstora, sve kažem sebi – sutra ću.

apt1 Gremlini u drajvu C

Stalno kažem sebi, sutra ću

Umek uzdahne.
“Ne možemo više sami da ih zaustavimo. Došao sam da ti kažem da ćemo se i mi odseliti.”
“Čekaj, kako to misliš, i vi?”
“Odmah za Ikkijima, odselili su se i Vani. Živeli su ispred sudopere. Gremlini su potpuno zagadili kuhinju. Primakli su se kauču, moram da mislim na porodicu.”
“Hoćeš da kažeš, kad ja već ne mislim na vas, je l’?”
Umek sleže ramenima.
“Dali smo sve od sebe. Imam troje dece, ženu. Najstariji sin i ja ne možemo sami da se odbranimo. Bojim se, ako gremlini prodru do kauča, uništiće nam useve, zarobiti nas ili nešto još gore.”
“Pa kako da vam pomognem?”, pitam zabrinuto.
“Sada ne možeš da nam pomogneš. Došao sam da se pozdravimo.”
“A šta će biti sa mnom?”
“O tome je trebalo da misliš ranije. Probaj da kupiš jak deterdžent.”
“To ih ubija?”
“O ne, obožavaju ga. Siti se najedu. Možda će te ostaviti na miru ako ih dobro podmitiš.”
Ovaj mali me zajebava, pomislim.
“Ozbiljno ti govorim”, kaže, “zar ne vidš da su ti i naočare upropastili.”
Sledio sam se. Šrafići naočara naprasno su popustili.

Nov novcat ram pao mi je sa nosa i naočare su se slomile.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Komentari

18. Decembar

Lepota bujnih ženskih oblina

Sve su češće, glasnije i ubedljivije modne kampanje koje žele da osveste pojmove lepote i umanje snagu terora mršavosti. Debelo je lepo. ...
08. Decembar

Pevačica kojoj mogu da puše

Šokantna pojava na estradi ex-Ju prostora, pevačica Vanilla, daleko je od suptilne pojave bradate žene. Ali potpuno je neverovatna!...
07. Decembar

Uzmi šta ti život pruža

Uzmi obavezno šta ti život pruža i znaj da to nije ono što si očekivala, želela i zamišljala. Čak i kad je najbolje od svega do sada....