Scena: Ustajete iz kreveta, sunčevi zraci dopiru kroz prozor, lepo ste se naspavali posle 300 godina, na dnevnom redu samo par kratkih i ne preterano napornih stvari za uraditi, što vam ostavlja mogućnost da ostatak dana provedete u kvalitetnoj bleji sa prijateljima, uz dobru knjigu ili sunčajući se na Adi. Savremena i retko viđena bajka u ovo užurbano doba i to još u sred radne nedelje! Spremate se, ugovarajući usput viđanje sa drugaricom za par sati.

Idete od kuće ka stanici, kad vidite kako vaš autobus (koji, naravno, ide na svakih NIKAD) upravo ulazi u stanicu. Trčite… Ne stižete. Ok, nije strašno, lepo je vreme sačekaćete drugi, a i na stanici ima klupa. Sedate, stavljate sluške u uši. Prva pesma. Druga pesma. Četrnaesta pesma…

Čekate već toliko dugo da ste počeli u ogledalu da proveravate da se nije pojavila neka seda. Ustajete sa klupe da vidite ima li na horizontu bilo kakav vid gradskog prevoznog sredstva. Voila! Znali ste šta se desilo čim ste ustali sa klupice, ali idete principom “ako ga ignorišem možda će nestati”. Ali žvaka koja vam se zalepila za butinu ne nestaje. Još se teže skida, naravno. Pocepali ste čarapu pokušavajući da je očistite i sad nemate druge nego pravac nazad kući da se presvučete.

Kad, eto autobusa! Kao fatamorgana u pustinji, ne verujete da je vaš broj, dok ne stane baš ispred vas i otvori vrata. Ništa od vraćanja kući. Ako ovaj propustite, ko zna kad će sledeći, a i već kasnite. U autobusu, naravno, temperatura oko plus 50 stepeni, pa vašoj sreći nema kraja kad nekim čudom nađete slobodno mesto, i to pored prozora. Kao davljenik ka gumi za spašavanje, posežete za prozorom i otvarate ga širom. Najzad, vazduh!

Moša! Baba iza vas insistira da se prozor zatvori, jer smeta njenim mnogobrojnim bolestima. Šta ćete, ko još ima živaca da se svađa sa starijima. Zatvarate prozor u sebi računajući koliko još treba da preživite u ovom vakuumu. Četrdesetak minuta. Ok, nije strašno, možete vi to.

Mislili ste da možete. Posle petnaestak minuta borbe za goli život, u autobus ulazi ON. Najsmrdljiviji primerak ljudske vrste, poznat i kao glavni uzrok masovnog pomora u vozilima gradskog prevoza. Neće valjda?! Hoće! (vrisak iz horor filma) Smrdislav staje pored vas. Smrdislav diže svoju ruku da bi se uhvatio za šipku. Vi polako osećate kako vam život čili. Pomerili biste se, ali u autobusu je tolika gužva, da svi putevi vode do Smrdislava. Okrećete glavu na drugu stranu, bezuspešno tražeći neki dašak svežeg vazduha.

Ne zavaravajte se, nema ga. Smrdislav naravno ne silazi na sledećoj stanici. Ni na onoj posle nje. Ni na onoj posle nje posle nje. Ali vi silazite. Tri stanice ranije, samo da biste spasili živu glavu. Pešačićete, ali mala je to cena za neonesvešćivanje u busu.

Sećate se kako je bilo sunčano kad smo započeli ovaj naš dan? E, više nije. Polako počinje da pada kiša. Vi ste naravno potpuno pogrešno obučeni za ovu promenu vremena. Baletanke, suknjica, bez kišobrana, sa rupom na čarapama. U ovom trenutku ste već po peti put pomislili: “Može li još nešto da pođe naopako?!”. Naravno da može, a verovatno i hoće. Congratulations, Murphy just made you his bitch!

Ok, svima su dobro poznati ovakvi dani. Kad vam samo ide iz lošeg u gore. Kad 50 puta dnevno prokunete Marfija i njegov zakon, pitajući se žašto se baš vama nakačio na grbaču?! Tako ide, red je na vas, dan će najverovatnije biti baksuzan do kraja.

Vi imate dve mogućnosti :
1. Da se vratite kući i zavučete u krevet dok ne prođe ponoć.
2. Da poslušate ovih par saveta i uhvatite se u koštac sa crnim mačkama, žvakama, puknutim štiklama i svim ostalim što još čeka da pođe naopako.

Još ste tu? Ok kapiram da ste izabrali drugu opciju. Well done! Prvo, odmah da raščistimo, ova mala lista saveta se može primeniti u svakoj situaciji kad vam život i nije toliko lep.

Zapamtite sledeće:

1. Ne pomišljajte, a nikako ne izgovarajte “Može li još nešto da krene naopako?”, rečenicu. Baksuz je kao mačka lutalica – uvek je tu negde i uvek sve čuje. A pogotovo ako ga zovete na hranu.

2. Slušalice u uši i pustite vašu happy song. Svako ima neku pesmu koja mu nabaci osmeh na lice, pa imajte vašu uvek na telefonu ili ajpodu, nikad se ne zna kad će vam zatrebati jedna cheer up terapijica.

3. Ok, sve je sjebano, nije vam ni do čega, danas nije vaš dan… Ali dignite glavu, ispravite se i nabacite osmeh na lice. Odmah ćete se osećati bolje. Možda će vas neko gledati malo čudno jer idete ulicom i smejete se sami sa sobom, ali šta vas briga, taj neko vas ionako ne zna. Uostalom, da citiram jedan mudar poster: “Not giving a fuck! – Does wonders for your mental health.” True.com

4. Ovo je možda malo zlo, ali zovite nekoga od najboljih drugova ili drugarica na bleju. Ne da biste i njima uništili dan, već da biste se okružili ljudima koje volite i koji vam nabacuju osmeh na lice. Ako ne mislite o svemu lošem što vam se uporno dešava, postoji velika mogućnost da vas baksuz malo zaobiđe. Vreme je da isprobamo onu čuvenu: “Kakve su ti misli, takav ti je i život”.

Recimo da je to – to. Nisam izmislila nikakvu toplu vodu, znam. Ali nije na odmet podsetiti se. Uostalom, znate već i sami, život je previše kratak da bi ste se nervirali oko pocepane čarape, nepoloženog ispita, neuzvraćenog poziva i bilo čega drugog. Živi bili!


Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti?”

Editors choice