Hronični ja

Hronični ja

Poslednja kompozicija oktobra prolazi kroz Železničku stanicu Beograd. Stojim, gledam i ćutim. Blagi bol i ukočenost u mom vratu. Izbegavanje lekova. Mučnina u zglobovima ruku zbog promene vremena. Stare sportske povrede teško podnose jesen, promene i hladnoću. Rukavice sam, već po običaju, zaboravio.

Imam flashback. Stojim pred ogromnim stolom za rulet. Imam 17 godina. Stavio sam sve što imam na 17. Ne mogu da gledam. Čujem lupkanje loptice. Bum! 17, crno

Vraćanje sata u nazad je stari trik kojim odlažem neizbežni ulazak novembarske kompozicije na moj peron. Genetika me je zakinula kada mi je prodavala sinuse. Slinim u maramice s aromom mentola. Igram se sa hladnim vazduhom. Na tren osetim svoj dah. Bilo bi dobro kada bih ostavio cigarete. Kako li bi bez njih izgledala svakodnevna čekanja?

Flashback se nastavlja. Imam 17 cigareta. Čitav svoj dobitak ponovo stavljam na 17. Ja nisam kockar. Ne loži me kockanje, zanima me samo pobeda. Ne loži me padanje, nisam navučen na gubljenje i izvlačenje. Ne zanima me vraćanje na nulu. Status quo. Ne želim da gledam. Čujem lupkanje loptice. Bum! 17,crno.

Posmatram putnike rasute po peronima. Pokušavam da pročitam njihove priče iz pogleda. Ko bi od njih bio najbolji saputnik? Ostajem bez odgovora u sred tog razmišljanja. Dosada. Zagledam se u jedan od obližnjih izloga.

Flashback. Gubitniku pored mene ostalo je još samo 17 žetona. Ja ulažem sve na 17. Ja nisam kockar, ja znam šta želim da dobijem na kraju. Znam zbog čega sam u igri i šta želim od igre. Kada uzmem ono što želim, izlazim iz igre, bez zavisnosti, bez kriza. Kockarski pogledi zavisti prate moju kuglicu. Bum! 17, crno!

SLIKA 12 Hronični ja

Nekada nije ni bitno da li dobijaš ili gubiš, već šta dobijaš i šta gubiš

Podigao sam kragnu od kaputa i zavukao ruke u džepove. U odrazu izloga on je stajao sam. Pomalo srećan. Pomalo umoran. Pomalo zadovoljan sobom. Pomalo melanholičan zbog nje.

Hronični ja.

- Voz za novembar iz Ljubljane preko Beograda pristaje na peron broj 17. – izgovorio je dva puta za redom grozni ženski glas.


Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.