Hteo sam da kažem: Izvini

Hteo sam da kažem: Izvini

Lek za ljubomoru

Vrlo dobro znamo da su bitni datumi najopasnije “sitnice”, koje vam tako puno znače i isto tako nam je jasno da je godišnjica veze kraljica svih ženskih zamki, u koje se tako lako upecamo. Ukoliko smo neoprezni i ne držimo sve pod kontrolom, naravno. Ne, nije reč o onome što se dešava ukoliko neki od jubileja slučajno zaboravimo, što je svakako čest muški greh, već o nepoželjnim gostima, preciznije gošćama, koje vi ni u ludilu ne želite da vidite. Barem ne te večeri. Kada se na proslavi prve godišnjice zabavljanja mojih prijatelja Marka i Jelene pojavila njegova najbolja prijateljica Maja, bio sam ubeđen da se on neće izvući. Međutim, ono što je izveo bio je fantastičan manevar, dostojan čak i vašeg aplauza. Pozvao je Maju i uzeo malu srebrnu kašiku u ruku. Kucnuo je u staklenu čašu, onako melodramski i zvanično.

“Želeo bih da vam u prisustvu svoje najbolje prijateljice, koja je dugo bila moj glavni savetodavac u razotkrivanju ženskih ćudi, objavim da sam tu istu, žensku narav konačno razumeo. Pitate se kako sam uspeo u tome? Jednostavno. Pronašao sam pravu, Jelenu sa kojom večeras slavim.”

Maja je u stvari bila put do Jelene. Jedinstvene i neponovljive žene u Markovom životu. I ta ista žena je, nakon ovih reči, imala identičan osećaj. I to pred publikom. I Majom u toj istoj publici. Jer, ukoliko imamo iole iskustva, onda sigurno znamo vašu malu slabost. Žene se ogledaju isključivo u očima drugih žena. Kada u njihovim očima pobedite, nama je sve oprošteno.

Uvek kao Marlon

A sada nešto iz mog repertoara zaboravljenih datuma. Dan zaljubljenih – novi praznik koji moramo da memorišemo u našim glavama, rokovnicima, mobilnim telefonima. Dugo nisam bio u vezi, pa se moj rokovnik prilično ispraznio od svih romantičnih važnosti, tj. testera muške posvećenosti. Iako su se reklamni magovi na vreme pobrinuli da nas podsete da je dan Sv. Valentina, zaboravio sam da svojoj devojci čestitam praznik uz prigodan, lepo upakovan poklon. Nevoljno mi je na krevetu ostavila kutiju u lepom plavom papiru i izletela iz stana. Nije mi trebalo puno da shvatim. U kutiji se nalazio “Valentino V”, parfem koji se mogao označiti kao must have ove sezone. Sada je moja brza reakcija bila više nego must. Pozvati TV stanicu i biti debilna zvezda reality show-a? Zakupiti bilbord? Ne. Suviše estradno i već viđeno. Primenio sam recept starih majstora iz zlatnog doba Holivuda. Sa flašom šampanjca i dve decentne kristalne čaše sačekao sam je ispred firme u kojoj je radila. Smušeni, zaboravni, ali i elegantni, neodoljivi muškarac svestan svoje greške. To je otprilike bila poruka mog osmeha. Kada je stala ispred mene iz džepa sam izvadio plastičnu kutiju punu svežih jagoda i dodao:

“Nedostaje još samo kupka, ali ona nas čeka kod kuće.”

Tako je Dan zaljubljenih postao praznik čiji datum znam u svako doba dana i noći.

hteo sam da kazem izvini Hteo sam da kažem: Izvini

Nisam baš pažljivo birao reči, a kada sam to shvatio bilo je već kasno

Komplimeti – kakvi i kada

Iako je reč o omiljenom muškom sportu, poznato nam je da, bile ljubomorne ili ne, ne volite da u vašem prisustvu hvalimo izgled drugih žena. Ukoliko to, pak, učinimo u nekom većem društvu, stvar je gotovo neoprostiva. Još uvek pamtim kako nisam uspeo da se suzdržim da Evi Longoriji ne uputim par komplimenata, dok smo na večeri kod zajedničkih prijatelja gledali famozne “Očajne domaćice”. Nisam baš pažljivo birao reči, a kada sam to shvatio bilo je već kasno. Setio sam se Markovog recepta sa famozne godišnjice.

“Mada se sve te glumice bave samo svojim izgledom. A pogledajte naše devojke, koje na raspolaganju nemaju ni trećinu tog vremena. Marija, ljubavi, da li će ti biti neprijatno ako kažem da je tvoja guza neuporediva sa većinom tih glumica bez ikavih tretmana. Hoćeš li molim te da ustaneš?!”

Ne, nije ustala, ali joj nije bilo ni neprijatno. Mi nikada ne zaboravljamo koliko vam komplimenti znače, a samo najbolji od nas znaju i kada je pravo vreme za njih.

Jutro je ipak pametnije…

Nemojte nam nikada oduzimati pravo na naše, inače retke, muške žurke. I same znate da su to oni tulumi kada se pretvaramo u vesele (ne i razuzdane) dečake koji plivaju u alkoholu i pričaju masne viceve. Pri polasku na jedan takav parti, obećao sam Mariji da ni u čemu neću preterivati, sa akcentom na alkoholu. Naravno. A vratio sam se onesvešćen na leđima jednog od drugara. Jutro je bilo traumatično u svakom smislu. Morao sam da ustanem pre nje, ne bi li uspešnim scenariom izvadio fleke od prethodne noći. Kada se napokon pojavila, kafa i tost čekali su je na stolu. Na njeno u pravi čas postavljeno pitanje o tome šta je to tako fascinantno u alkoholu, imao sam spreman i iskren odgovor.

“Apsolutno ništa, osim glupe muške potrebe da ponekad prekršimo sva moguća pravila. A, kao što vidiš, po mom trenutnom stanju, to nas vrlo mnogo košta”, odgovorio sam u jednom dahu i mazno dodao – “Ljubavi da li je kafa po običaju, preslatka?”

“Ne, preslana je”, odgovorila je i prsnula u smeh.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.